Убијани невини цивили јер су били Срби

Убијани невини цивили јер су били Срби.

Председник Савеза логораша Републике Српске Анђелко Носовић рекао је данас да је злогласни логор „Силос“ у Тарчину отворен почетком 1992. године када рат у БиХ још није ни почео и да су ту убијани невини цивили, само зато што су били Срби.

Савез логораша Републике Српске обележио је данас у Тарчину 29 година од затварања злогласног логора „Силос“ у којем је било заточено више од 600 српских цивила, од којих су 24 умрла због последица физичког злостављања, пребијања, тортуре и мучења глађу.

Чланови Савеза заједно са преживелим логорашима и члановима породица заточених Срба у овом злогласном логору положили су бијеле руже на капију силоса, у знак пијетета према невиним српским жртвама.

Носовић је рекао новинарима да је и данас, као и претходних година, на капији овог логора организовано поклоњење жртвама, прислуживање свећа и полагања бијелих ружа за све оне који су ту били мучени и убијени на најсвирепији начин.

„Иако друга страна покушава скоро 30 година да докаже да није било злочина, да овде није било мучења, ми смо сведоци који сваке године говоримо да су се овде догодили најсвирепији злочини над Србима, јер је овде било мучење деце, стараца, жена, чак трудница, које су силоване управо иза ових зидова у силосу“ – рекао је Носовић.

Он је подсетио да је кроз ове казамате прошло стотине Срба, да су 24 заробљеника, односно логораша подлегла јер нису могли да поднесу тортуру.

„Ако знамо да је 11 жена овде силовано, онда о чему ми можемо да говоримо? Ми морамо да се запитамо да ли је већи злочин оно што је било иза ових зидова или је већи злочин данас судова и међународних и домаћих који их негирају. Не само да негирају него покушавају и да аболирају слободе оне који су чинили злочине овде“ – навео је Носовић.

Он сматра да се врхунац злочина догодио у Хагу где је међународна заједница покушала да затре све крваве трагове у злочинима над Србима, а да истовремено српски народ прогласи кривим.

Носовић је навео да је само на сарајевској регији било 127 логора за Србе, али ниједан за Хрвате и Бошњаке.

„Ми то не можемо никада заборавити, никада нећемо опростити, али нећемо се светити јер то није у нашој историји, крви и генима“ – истакао је Носовић.

Он је захвалио полицији Кантона Сарајево на професионалном обезбеђењу данашњег догађаја, али је замерио комшијама Бошњацима који су кориштењем бушилица и других алата који стварају буку, радећи у својим двориштима, ометали церемонију достојанственог прислуживања свећа и полагања ружа на капију силоса.

Носовић сматра да и та чињеница говори да БиХ није ни слободна, ни мултиетничка ни суверена.

О тортурама и паклу кроз који су прошли у логору „Силос“ говорили су бивши логораши Винко Лале, председник Удружења логораша Бирач, затим потпредседник Савеза логораша Републике Српске и његов сапутник Јанко Самоуковић, који су се просетили и својих мука, али и страдања чланова њихових породица и комшија Срба.

Обојица су позвали српски народ на јединство и на доследно поштовање светосавља.

Начелник Одељења за меморијализацију и културу памћења у Републичком центру за истраживање ратних злочина Мирослав Југовић истакао је да и данашњи догађај у Тарчину шаље веома јасну поруку колико су српске жртве заборављене и колико правосудне институције у БиХ не воде рачуна о томе и колико их и данас понижавају.

„Сама чињеница да је само седам лица осуђено на укупну казну од 48 година довољно говори на који су начин српске жртве препознате у правосудним институцијама, како међународних тако и домаћих судова“ – нагласио је Југовић.

Парастосом у цркви Светих апостола Петра и Павла у Осенику код Пазарића данас је почело обележавање 29 година од затварања концентрационог логора „Силос“ у Тарчину код Сарајева, које је настављено прислуживањем свећа и полагањем белих ружа на капију овог злогласног логора.

Логор „Силос“ остаће упамћен као један од три највећа логора на територији садашње Федерације БиХ, али и један од 126 казамата за Србе на подручју ратног Сарајева.

Већина логораша који су дочекали слободу данас живи у прекоокеанским земљама, далеко од места злочина и злогласног логора који је затворен на Светог Саву – 27. јануара 1996. године, два месеца након парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

Ранија сведочења српских логораша потврђују да је логор „Силос“, који су муслиманске власти основале 11. маја 1992. године у објекту у којем се пре рата чувала пшеница, имао све елементе злогласног логора „Аушвиц“ из Другог светског рата.

У њему су углавном били заточени цивили са подручја Тарчина, Пазарића и околних места, мушкарци од 14 до 85 година, као и 11 жена од којих је једна била у шестом месецу трудноће, те 11 резервних војника, заробљених на борбеној линији у Хаџићима.

Најмлађи међу њима био је четрнаестогодишњи Лео Капетановић, а најстарији осамдесетпетогодишњи Васо Шаренац који је умро у „Силосу“ на температури која је увек била за 10 степени нижа од спољашње.

Срна.рс

Бонус видео