Велики старац

Велики старац,

Загонетни архимандрит Кирил (Павлов)

Међу значајним датумима Другог светског рата, 2. фебруар заузима посебно место. Тог дана 1943. године Црвена армија је ослободила Стаљинград, а Стаљинградска битка с правом се сматра не само једном од највећих битака у историји, већ и прекретницом у рату која је променила судбину света.

Када говоримо о херојима Стаљинграда, о њиховом неупоредивом подвигу, жртвовању и храбрости, често се сусрећемо са белим мрљама у историји. Једна од најзагонетнијих прича у том контексту јесте судбина чувене зграде Павлова и тајанствена личност архимандрита Кирила (Павлова).

С наредником Иваном Павловим, браниоцем Стаљинграда од првих дана битке, судбина се необично поиграла. Прошао је ратне путеве све до Аустрије и Јапана, а затим је живео као смирени старац и упокојио се у 98. години у Тројице-Сергијевој лаври. Био је духовник тројице патријарха и остао упамћен као старац Кирил – духовни отац целе Русије.

Његов гроб и данас походе многи верници, тражећи помоћ и благослов од човека кога већ сматрају праведником на небу.

Међутим, мало ко зна да је архимандрит Кирил 1993. године, поводом 50-годишњице Стаљинградске битке, одликован Златном звездом Хероја Совјетског Савеза. Како је могуће да је такав чин остао у сенци?

Отац Кирил никада није носио своја војна одликовања, а било их је много. Зато је велики број људи био изненађен када је 2019. године, поводом његовог 100. рођендана, Тројице-Сергијева лавра издала календар са његовим портретом, поред којег се налазила Златна звезда. О томе како је одликовање стигло до њега, након пола века, детаљно се говори у књизи Олге Соколове „Помоћник преподобног Сергија“, као и у документарном филму „Духовник целе Русије“, у којем је учествовао патријарх Алексије II.

Тајна коју је носио са собом

Зашто је отац Кирил тако нерадо говорио о свом ратном искуству? Док су многи монаси-ветерани, макар на Дан победе, облачили униформу и делили сећања, он је упорно избегавао ову тему. Било је то више од пуке скромности.

Отац Кирил је био човек коме је било непријатно да привлачи пажњу, али ни без тога није могао проћи лавром, а да га не окружи мноштво верника који су тражили његов благослов. О његовој прошлости највише сазнајемо захваљујући патријарху Алексију II, који га је 1993. године повео у Волгоград на свечаности поводом годишњице битке. Том приликом је у локалном студију снимљена емисија у којој је старац Кирил, као учесник битке, требало да подели своја сећања.

Управо захваљујући залагању патријарха, нареднику Ивану Павлову – тада већ седом архимандриту Кирилу – уручена је Златна звезда Хероја Совјетског Савеза за одбрану Стаљинграда.

Загонетка Дома Павлова

Највећа мистерија у животу оца Кирила остаје питање његове улоге у одбрани чувене зграде у Стаљинграду, познате као Дом Павлова.

Званична историја говори да је зграду бранио поручник Јаков Павлов са својим саборцима. Али, занимљиво је да се о њему није говорило све до Брежњевљеве епохе. Штавише, многи прави браниоци те зграде су после рата остали у сенци, неки су чак били изложени прогонима. У архивским снимцима Јаков Павлов увек понавља исту, научену причу, без икаквих нових детаља – што није типично за сведочења људи који су стварно проживели неки догађај.

С друге стране, када би неко директно питао оца Кирила: „Оче, да ли сте ви бранили Дом Павлова?“ – он није одговарао потврдно, али никада то није ни демантовао. Уместо тога, говорио би како је у једној рушевини у Стаљинграду пронашао похабано Јеванђеље, које му је помогло да поново пронађе веру, неговану од детињства.

Гонитељи и Божја промисао

Још један део његове ратне биографије је мало познат. У време када је као млад наредник одбио да приступи комунистичкој партији, ризиковао је много. У то време, млади комунисти су имали загарантовану успешну каријеру, па је његов отказ изазвао бес руководства.

Као верника, нису могли да га пошаљу у казнени батаљон – то би био превелик скандал. Уместо тога, послали су га у јединицу која је имала готово сигурну смртну пресуду: био је распоређен као аутоматичар у тенковску јединицу, где су десантни војници најчешће први страдали.

Када је стигао у нову јединицу, начелник штаба је прочитао налог и запитао: „За шта га шаљете у смрт?“

„Он је верник!“ – неко је одговорио.

„Па пола мојих војника су верници! Шта, треба све да их пошаљем у смрт?“

Из разлога који су остали непознати, начелник је одлучио да га не пошаље у борбу, већ га је послао у пољопривредно добро код Павлограда (данашња Дњепропетровска област) да бере диње и лубенице. Тако је провео неколико мирних месеци, што му је помогло да се опорави после тешког рата.

Исповести духовног оца

Док је у јавним наступима био крајње уздржан о рату, у разговорима са блиским људима старац Кирил је повремено помињао како га је Божија промисао више пута спасла.

Његова прича није само сведочанство о историји, већ и дубоко духовна поука – о човеку који је у пакао рата ушао као обичан војник, а изашао као слуга Божији.

Његов живот остаје велика мистерија, али једно је сигурно – у свему што је радио, тражио је вољу Божију, без обзира на цене које је морао да плати.

В.Т.Васељенска

Бонус видео