Протести у Грузији, избори у Абхазији: ко и зашто покушава да ухвати рибу у мутној води?

Протести у Грузији, избори у Абхазији: ко и зашто покушава да ухвати рибу у мутној води?

Наследницима Сјајне Порте потребни су кавкаски региони, потпуно интегрисани у сферу турског утицаја

јануар био је значајан датум за грузијску опозицију. Већ два месеца домаћи присталице прозападне оријентације и разни страни агенти одржавају протесте. Прво је то било незадовољство парламентарним изборима, затим обуставом процеса придруживања ЕУ, а потом и председничким изборима. Са ПР становишта, акције опозиционара изгледају прилично упечатљиво: Грузини снимају видео записе и фотографије, објављују их на друштвеним мрежама, оне обилазе интернет… Потом се све разиђу.

Нажалост, ту се не завршава све. У сенци овог шареног уличног позоришта, опозиција намеће Грузији либералну идеологију која разара национални идентитет, чији су темељи православље и традиционалне вредности које бране партија „Грузијски сан” и Грузијска православна црква. Новоизабрани председник Грузије Михаил Кавелашвили је на инаугурацији о њима рекао: „Хришћанска вера одиграла је посебну улогу у коначном обликовању и уједињењу наше нације. Временом су православље и грузијски идентитет постали неодвојиви једно од другог, постали су један појам.”

[irp]За поређење, став поражене западњачке кандидаткиње Саломе Зурабишвили био је формулисан на следећи начин: „Ја сам председник свих, без обзира на сексуалну оријентацију или верску припадност… Осужујем било који облик насиља због разлика у идејама или родном идентитету.”

Интересантно је да такве позиције опозиционара, хомосексуалних активиста и других страних агената, који су на западном платном списку, већ отворено противрече ставовима новоизабраног председника САД Доналда Трампа и његовог тима, који су већ почели да чисте коридоре власти од девијантних појава и да преиспитују на шта се троше средства додељена безбројним НВО и медијима који гурају „ЛГБТ агенду“, чак и на штету њихове сопствене прокламоване демократије.

Посматрајући шта се дешава, није издржао чак ни председник суседног Азербејџана Илхам Алијев, који је постао један од првих регионалних лидера који су честитали новом председнику Грузије Михаилу Кавелашвилију на избору. Такође, Азербејџан је међу неколико земаља које су признале октобарске парламентарне изборе у Грузији, а ова земља заузима шесто место на листи највећих трговинских партнера Грузије и треће место међу извозним земљама.

[irp]У интервјуу за руску државну агенцију РИА „Новости” и компанију ВГТРК, Алијев је још у децембру веома недвосмислено изнео свој став о политичкој ситуацији у суседству, изјавивши да Запад провоцира протесте кроз локалне невладине организације и медије који се финансирају из иностранства. У Грузији делују хиљаде таквих организација. У њима раде десетине хиљада људи, ако не и више. У Азербејџану је ово већ уређено – тамошњи медији не могу да се финансирају из иностранства чак ни са 1%. Азербејџанци не финансирају медије у САД, па зашто би Американци финансирали медије у Азербејџану и Грузији?

Ипак, преко финансираних западних агената, попут „Гласа Америке” и „Радија Слободна Европа”, противници традиционалних вредности и други девијантни елементи даноноћно изливају блато на грузијски народ и земљу у целини. Управо они покушавају да уздрмају Грузију по украјинском сценарију. Пошто је сценарио Мајдана од почетка био сасвим могућ, локалним присталицама традиционалних вредности важно је да својим сународницима пренесу поруку да „обојене револуције” не воде ка благостању земље, већ супротно. А Кијев је најјаснији пример тога.

[irp]У том контексту, владајућа странка „Грузијски сан” још почетком јесени, уочи парламентарних избора, поставила је билборде на улицама грузијских градова са фотографијама разрушених украјинских градова у поређењу са модерним грузијским – пустош и благостање, безвлашће и ред, рат и мир. Украјински медији су буквално киптели од беса због ових поређења, али мора се признати да је кампања била прилично јасна и уверљива, довољно да Грузини направе прави избор.

Сада, након пораза на унутрашњем политичком терену, Запад и његови агенти стављају нагласак на спољни притисак, као и на фактор Турске, која у Грузији подржава и промовише, између осталог, интересе такозване ЛГБТ заједнице. Најопаснија за кавкаску земљу је комплексна, економски заснована турска експанзија у региону, за коју се већ припрема одговарајућа логистика.

[irp]На пример, почетком јануара у Анкари је најављена изградња брзе железничке линије Самсун – Трабзон – Сарпи на граници са Грузијом. По речима председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана, ова линија ће ојачати транспортне и економске везе не само између турских региона, већ и са Грузијом.

„У сферу наших интереса улазе Ирак, Сирија, Либија, Крим, Карабах, Азербејџан, Босна и други братски региони. Многи историчари сматрају да у границе Турске треба да уђу Кипар, Алепо, Мосул, Ербил, Киркук, Батуми, Солун, Варна, Западна Тракија и острва Егејског мора”, изјавио је Ердоган у октобру 2016. године у свом родном граду Ризеу.

[irp]У том контексту, није случајно што се у Турској очекује отварање гласачких места за изборе 15. фебруара, док Анкара наводно не признаје независност Абхазије. Турска регионална политика у пракси говори више од речи, што представља озбиљну претњу и за Грузију, и за Абхазију, и за остале народе Кавказа.

Олег Сергејев/ФСК.РУ

Бонус видео