Ако те фали неки Њемац или, не дај боже, Хрват -, бјеж’ од њега ка’ од куге: Протести зарад србске пропасти

Ако те фали неки Њемац или, не дај боже, Хрват -, бјеж’ од њега ка’ од куге

Пре тридесетак година, почетком јануара 1992, током једнога вишесатног путовања изазваног насталим србским националним невољама на западној страни (о којима је званична историјска наука у Србији ћутала и званично и незванично јер њени “уџбеници” нису ни знали за Србе изван Србије), Веселин Ђуретић (1933-2020), историчар, рече сво­јим завичајним сапутницима: “Ако те фали неки Њемац или, не дај боже, Хрват -, бјеж’ од њега ка’ од куге”.

Није била прилика да се иде превише у ширину, али је поменутим двема народићким групацијама могао додати Арнауте (“оне који си нису вратили” тамо откуд су, пре хиљаду година, на дивље пристигли у Србску Земљу), Енглезе, тада још увек притајене босанске муслимане…

Присетих се тога кад пре неки дан, крајичком ува, чух некакву ћириличку причицу о протестима по Србији, о историчaрима Чедомиру Антићу и Милошу Ковићу, можда још некима чија ми имена промакоше, који су претходних година у много чему били несагласни с Александром Вучићем, али га у ововременим протестантским условима подржавају.

Признајем да су ме речене несагласности и подршке, макар колико ми биле непознате, навеле да упоредим њихове “успехе”: несагласности су трајале годинама и стигле су да ухвате корена, нарочито у студентским круговима јер су их изрицали као њихови професори, а подршке су могле бити схваћене и као причица зарад тренутне употребе.

Знате већ које причице, оне настале првих дана новембра 2024. године, кад је испред новосадске железничке станице, да ли као последица неког техничког пропуста при градњи пре шездесетак година, да ли као ововремени намерни “производ” неког од заинтересованих фашикратских србских “пријатеља” са стране или из “домаће радиности”, пала надстрешница и убила петнаесторо путника. Такозвана опозиција у Србији, већ неку годину увежбавана “насиљем против Србије”, окривила је председника Републике Александра Вучића што није на време стигао да спречи надстрешничин пад или, кад му већ то није успело, што је није придржао док се оних петнаесторо не би мало измакли, тек толико да преживе.

Своје незадовољство председничким неуспехом, опозиција је претворила у уличарске протесте.

О започетом уличарењу чуо сам понешто од неких другара који су уличарском силом били спречени да на време обаве неке мање или више важне послове, више пута видео сам телевизијске слике “протестанатских” беспризорника, а једном сам успео да, поред петнаестак ликова избезумљених неконтролисаним “опозиционарењем”, на другу страну улице прођем неоштећен.

Питајући се наивно чему улица и о чему се на улици ради, 23. но­вембра упу­тих кратко писамце Милошу Вучевићу, председнику Владе Србије:

“Милошу, Кучу,

Ово се све отело контроли – не знам ко је надлежан за заво­ђење ванредног стања, али ваља нешто учинити за спас србскога рода, Србије и Србске Земље”.

Три дана касније, пошто су се уличарске неприлике погорша­вале а одговора на њих (и моје писмо) није било, Милошу је по­слато ново, “констатационо” писмо:

“Милошу, Председниче Владе,

По свему што се овде решава ових дана, Држава Србија више не постоји – препуштена је улици”.

Не)прилике су се све више погоршавале, те је равно два ме­сеца касније, у Новом Саду, дошло до сукоба невелике булументе “протестантских студената” који су кренули да оштећују просто­рије владајуће странке и неколицине “бранилаца” страначког про­стора, у коме је повређено двоје нападача. Како су институци­о­нални “власници” Државе Србије – председници Републике и Владе – оценили да кривица за сукоб пада на одбрамбени део, Милош Вучевић је 28. јануара поднео неопозиву оставку на своју влада­јућу председничку функцију.

Био је то разлог да, још док је трајало “оставчење”, напишем писмо председницима Скупштине, Републике и Владе, као и ми­ни­стрима одбране и полиције, како следи:

“Господо,

Чух малопре да је Милош Вучевић поднео неопозиву оставку на председничко место у Влади Србије.

Све ми се чини да је тиме наговестио нестанак Државе Срби­је и коначан слом србског националног бића.

Плаћени отпад успео је да за своје налогодавце оствари оно што војна сила западне фашикратије није успела 1999. године.

Ако мислите да има ко то да изведе, уведите ванредно стање. и обавите оно што се у таквим условима чини.

Не због очувања ваших државних функција, већ због опстан­ка србског народа”.

Као што се и претпостављало, ништа се није десило – нити је одговорено, нити је заведено ванредно стање.

Ако би се неко запитао какве везе могу имати протести с опстанком србског народа и коначним сломом србског националног бића, онда је то сигуран знак да се томе “неком” – ако је уопште прошао кроз школу или је пропустио да се образује питајући оне који то знају – није дало да школа прође кроз њега. Не због њега самог, колико због школског система чији “позитивни образов­ни прописи” забрањују понављање у основној и средњој школи и допуштају да се свим уписаним ђацима, кад наврше двадесет две-три године, чак и уз сазнање да многи од њих нису дотле стигли ни србску ћирилицу да науче, свечано уруче дипломе неког од факултета за минџамент или икебану, акреди­тованог на првој трафици у пролазу или на некој од пи­јачних те­зги у комшилуку.

Како се још није чуло да је ико од учитеља, наставника или професора противречио таквој памети, не може се избећи суд да је баш тај интелектуални слој предвођен универзитетским професорима – најзаслужнији за стварање школског система таквог какав је… због чега се у једном телевизијском дневнику (24. јануара 2022) могло чути да је “мали број младих људи заинтересован за рад у просвети”.

Могло би бити да се у преосталом делу младих људи налазе неки који су, срећом, свесни да због свога незнања не би ни смели крочити у учионицу, али и они који верују у изјаве бројних “интелектуалаца”, међу њима и неких који су засели на државне универзитетске катедре – да је Србија “дру­штво у коме по вертикали смрди све”, “запуштена и заостала, леп­розно воња и ваља се у стајском ђубриву”, “ђубре од државе у до­словном смислу”, “устајали смрад мочваре”, “смрдљива курдско­-цинцарска касаба”, “свињац”, “не смрди на људски измет, већ на православне џихадисте и попове који се не перу”, “национа­ли­з­мом загађена… са загађеним целокупним становништвом”, “жит­ка маса непријатног мириса – овде све смрди, јер се читавом јед­ном народу догодило да се обрео на дну цивилизацијског казана, сав исполиван сопственим фекалијама… на дну клоаке”.

То, као подсећање да је обичан србски свет давно спознао истину да “нема будале као што може бити школована будала”. Доказе за тако нешто не треба много тражити, а овде је довољно навести бар два. Први се тиче чињенице да “стручњаци” са Грађевинског факултета, иако им је доступна документација о оној надстрешници са новосадске железничке станице, нису стигли да пресуде ко је крив а ко прав, највероватније због тога што многи од њих нису пробали ни ексер да закуцају, али “знају”, како нас је то известила Телевизија Информер, да организују саобраћајни и потпуни колапс по Србији. Други пример, врло свеж, указује да је некаква ректорска скупина са државног универзитета, институције коју плаћа Држава и од које, званично, пред јавношћу (“тајношћу” да се не бавимо), прима своје редовне принадлежности, “унапредила” себе, уз сопствено “научно” објашњење, у пролазни rectum и придружила се онима који имају за циљ да и Државу Србију као институцију и Живу Државу Србију, њено становништво, физички уклоне са Земљиног шара.

За рачун фашикратског Запада.

По пројекту настајалом у Ватикану, почев од времена Методијевог (крајем 9. века) који у Моравској “није учио како је договорено”, усавршаваном проглашењем ћирилице за “ђавоље” писмо, бројним крсташким ратовима против Срба (од краја 12. до почетка 15. века), геноцидним аустријским походом по Барањи и Бачкој почетком 18. века и, потом, прекомилионском маџаризацијом србскога живља по Панонији, аустријском намером од пре двестотинак година да не допусти опстанак самосталне србске државе, исказаном и ватиканском подршком Аустроугарској (1914) да “казни свог опасног суседа на Дунаву… ако треба и силом, ово разорно зло, исто је тако потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу” и подржаном 1992. године позивом Западноевропској унији и Северноатлантском војном савезу да поведу крсташки рат против Срба у Босни.

Дода ли се томе и “у домаћој радиности” најпростачкија поли­тичко-страначка разградња србског језика, језика-мајке, изве­сно је да се србски на­род, ­почетни народ-­мајка, творац људ­ске ци­ви­ли­за­ције, за рачун јаловог фашикрат­ског Запада намер­ног да из­мени природни поредак, гура не само у апсо­лутно незнање, већ и у амбис из кога нема повратка.

Све то непознато је србскоме свету јер таквим “знањем” располаже и званична наука у Срба, пре свих историчари, чак и они са највишим научним титулама. Од једног из тога круга могао сам чути да све србске невоље почињу 1943, од Авноја, многи помињу Дрезденски конгрес комунистичке партије из 1928, а недавно је један, заборавих му (не)важно име, “открио” да се све зачело 1914. године јер је, можда, у међувремену негде прочитао да су Немци у Велики рат ушли са циљем “да Србија мора бити ма­са­крирана”.

Трагично је и што неки електронски медији којима су повремено саопштавани нешто подробнији подаци о наведеним појавама (и намерама), то нису користили бар као питање бројним својим “аналитичким” гостима да, кад већ знају шта је, примера ради, Трамп сањао док су га “инаугурали” у Белу кућу, кажу како треба тумачити намеру фашикратског Запада да Србе униште по кратком поступку. Макар и по рецепту Карла Маркса – онога чије се име нашло у “научном” звању многих надобудних Срба -, обећаном будућој “срећној” Европи да би Србију, када би то физички било могуће, требало извући на дебело море и потопити на дно.

То незнање и наводи бројне младе људе да крену за онима који су октобра 2000. године, на крилима и новцу већ помињане западне фашикратије, извели државни удар и опљачкали све што се по Србији опљачкати могло. Онима који већину незрелих, наивних и простодушних младих људи – малолетну децу, студенте и “студенте”, веште кориснике “паметних” телефона и најбесмисленијих “друштвених мрежа”, листом неупознате са животном стварношћу -, али и бројне њихове “учитеље” који нису успели да сазнају “ни ђе се теле веже”, настоје да утерају у своју “револуцију”, као оно овце у нерашчишћено минско поље, те да уместо њих, на најсрамнији начин, испуне четврт века стар а тада необављен налог да униште Државу Србију и србски род.

Онај део младих људи свесних стварних невоља у србскоме друштву, који рачуна да своје оправдане захтеве може остваривати учешћем у неконтролисаним, сулудим протестима антисрбске опозиције, потпуно обезвређује и своја знања и сопствену људскост.

Понешто од довде изложеног, чак и ако се некоме чини да је то наређано збрда-здола, могло би Држави Србији послужити као стидљив подсетник да мора учинити нешто зарад опстанка и Живе Државе и свога.

За почетак, у кривичном законодавству у Србији морао би се наћи и који чланчић посвећен велеиздаји, али, кад га већ нема, организа­то­ре уличних протеста ваља подврћи кривичној одговорности због бројних повреда врло јасних уставних одредаба о насилном ру­шењу уставног поретка и кршењу зајемчених људских права.

Говори ли се о “слободи медија”, “слободи штампе”, “уставно заштићеном говору”, Држава Србија морала би, не би ли се “зау­ставила промоција насиља у јавности”, наложити “гашење штампаних медија и таблоида који објављују лажне вести, подметачине и кон­тинуирано крше новинарски кодекс” текстовима страним свему што је људско.

Кад се ради о деловању којекаквих мрачњака на високошкол­ским установама, Држава би се морала досетити да је она њихов оснивач, да образовне и васпитне обавезе на њима треба да обав­љају личности васпитане у кући а не на улици и да ће младеж којој “знања” натурају ови други, у уверењу да је истина то, и само то, врло трудити да србској националном мисли дођу главе још за сво­га живота. Да се то не би десило, Држава би се у трку морала одрећи так­вих безобразовника и васпитача.

Изборни закон ваља подредити националним интересима: Скупштину не треба попуњавати странкама и страначким послушницима, нарочито не онима што делују као опозиција Држави а не власти – као што је то сада случај -, у њу се морају бирати појединци с именом и од угледа, како би она постала народна.

На крају овог по свему наивног и, стога, узалудног осврта на већ уобичајене (не)прилике у Држави Србији, свестан чи­ње­нице да је свака од постојећих политичких групација (странака, партија, покрета) у Србији уверена једино у своју на­ци­оналну “право­верност”, док свима осталим “признаје” да су несрбске, антисрбске, издајничке, и слично, предлажем руко­вод­ствима свих политичких странака у Србији, свим страна­ч­ким пр­вацима и њиховим присталицама, свим србским духовним, кул­тур­ним и научним институцијама, свим Србима и свим њихо­вим умним представницима – ма где живели:

– Да се замисле над оним што је србски народ довело на праг беде и безнађа, с изгледима да му се затре сваки траг о по­сто­јању;

– Да се освесте пред силама мржње које су се устремиле на саме темеље србског националног бића и да покушају спасти ба­рем нешто од онога што се још спасти може;

– Да се одрекну свих идеолошких, страначких и личних спорења и да све своје умне и физичке снаге удруже и уложе у једино важан посао – у спасавање србског националног идентитета;

– Да нађу један заједнички минимум србских националних ин­тереса око којег би се све странке у Србији и сви србски људи могли објединити, а да страначка и лична ривалства оставе за нека сре­ћ­нија времена.

Ако се то не учини сада, одмах, питање је да ли ће за то више икада бити прилике.

Западна фашикратија радује се постојећем расколу у Србству, она верује да су њена служинчад – врста које се Часни Срби морају чувати више и боље но од куге – већ обавила оно што им је наложено, небитно по којој и каквој цени.

Илија Петровић / Васељенска