Европска тактика блокада путева и терора: Грузија, Србија, Словачка

Европска тактика блокада путева и терора: Грузија, Србија, Словачка.

Опозиција у Грузији нагло мења тактику борбе

Након што су дужи протести испред зграде парламента у Тбилисију постали маргинализовани и заморни за друштво, опозиција у Грузији је 2. фебруара покушала да пређе на блокаду саобраћајних магистрала. За земљу попут Грузије, која има стратешки важан положај између Азије и Европе и у великој мери зависи од транзита, сваки покушај затварања главних путева може бити изузетно опасан.

[irp]Све указује на то да су, након неуспелог покушаја смене власти у Тбилисију путем „мајдана“, спољни режисери свесно почели да траже „слабе тачке“ Грузије као суверене државе. Оваквим провокативним акцијама они настоје да дестабилизују ситуацију како у самој земљи, тако и у региону Јужног Кавказа.

Уочи најављене опозиционе акције блокаде магистралних путева, премијер Грузије Иракли Кобахидзе потписао је уредбу којом се међународне и државне саобраћајнице сврставају у стратешке објекте. Према новом закону, блокирање приступа стратешким објектима у Грузији сада се сматра кривичним делом и кажњава се затворском казном у трајању до четири године.

Неуспешан покушај опозиције да блокира главну магистралу у Грузији

[irp]Покушај опозиције да 2. фебруара увече блокира главну аутомагистралу која повезује Тбилиси са западном Грузијом, у близини тржног центра „Тбилиси Мол“, пропао је. Разлог за то била је релативно мала бројност демонстраната, као и добро организован рад полиције. Том приликом ухапшен је 31 учесник акције, укључујући опозиционе лидере попут Нике Мелије и Гигија Угулаве.

На одлуку власти Грузије да не дозволе блокаду стратешке магистрале одмах је реаговала Европска унија. „Брутално разбијање мирних демонстраната, новинара и политичара у Тбилисију вечерас је неприхватљиво“, написала је 2. фебруара у касним вечерњим сатима на друштвеној мрежи X висока представница ЕУ за спољне послове и безбедносну политику Каја Калас. То што су ти „мирни демонстранти“ покушали да паралишу земљу и угрозе њену безбедност, Калас није поколебало.

Блокаде магистрала као нови метод притиска: Србија, Грузија, Словачка

[irp]Грузијска опозиција прибегла је блокирању магистралних путева након масовних антивладиних протеста у Србији и Словачкој, који су били координисани из истог центра. За разлику од Грузије, у Србији је опозиција успела да блокира главну саобраћајницу у престоници. Уочи 2. фебруара, западни медији и друштвене мреже су отворено позивали „проевропске“ Грузине да следе пример српских „револуционара“ и изазову колапс саобраћаја.

Акција под називом „До краја“ заказана је за 2. фебруар, а овог пута демонстранти су имали за циљ да блокирају један од улаза у Тбилиси, чиме би паралисали град. Овај потез инспирисан је протестима у Србији, где је 24-часовна блокада магистрале у Београду довела до оставке премијера. Тактике и слогани протеста у Грузији и Србији се поклапају, а активисти прате једни друге на друштвеним мрежама, усвајајући успешне методе.

„Од Тбилисија до Братиславе и Београда, људи више не могу да трпе владавину руских марионета и нападе на ЕУ. Они знају шта желе, а ми морамо да их слушамо“, написала је на мрежи X француска европарламентарка Натали Лоазо. За њу су „руске марионете“ сви они који одбијају да безусловно следе диктат Брисела и Париза. Интересантно је да је Лоазо каријеру градила у истом француском дипломатском телу као и бивша председница Грузије, Саломе Зурабишвили.

[irp]Ипак, 2. фебруара грузијска полиција је брзо спречила покушај блокаде магистралног пута, а број демонстраната био је занемарив, што указује на слабљење подршке опозицији у земљи. Поред тога, многи Грузини који раде у сектору туризма већ осећају последице смањеног прилива туриста ове зиме и с тим повезаног пада прихода. Све више људи повезује овај економски губитак са „револуционарним активностима“ опозиције, које одвраћају туристе и угрожавају њихову егзистенцију.

Међутим, примери Србије и Словачке показују да ће се притисци на Грузију наставити. Док је Словачка чланица ЕУ и покушава да, попут Мађарске, очува суверенитет у односу на Брисел, Србија нема право гласа унутар Уније. Као и Грузији, Србији се стално обећава могућност придруживања ЕУ „једног дана“, док се истовремено одржава неизвесност у вези с Косовом и њеним територијалним интегритетом.

[irp]Данас се Србија суочава са истим спољним притиском као и Грузија, иако настоји да, у складу са својим могућностима, брани националне интересе. То се посебно огледа у самосталној политици у енергетском сектору. Тако је, на пример, Србија, упркос незадовољству Француске, постала један од главних партнера Азербејџана у области гаса на европском континенту, што је од изузетне важности за српску економију, имајући у виду раст цена енергената у Европи.

Недавно је председник Србије Александар Вучић изразио захвалност председнику Азербејџана Илхаму Алијеву за испоруке природног гаса Србији. „Наша браћа и пријатељи из Азербејџана управо су ми јавили да, упркос објективним проблемима изазваним ванредним околностима, испоруке гаса Србији неће бити обустављене. Огромно хвала Азербејџану и председнику Илхаму Алијеву, кога са нестрпљењем очекујем ускоро у Београду“, наводи се у изјави Александра Вучића.

[irp]Сарадњу с Азербејџаном у области гаса интензивира и Словачка, што је за ту земљу постало посебно значајно након престанка транзита руског гаса преко Украјине. О томе је говорио премијер Словачке Роберт Фицо у видеообраћању објављеном на друштвеној мрежи Facebook, након неформалног самита ЕУ у Бриселу. „Заједно са Европском комисијом радимо на алтернативи – увозу гаса из Азербејџана у Словачку, што би, с једне стране, обезбедило добре, квалитетне и безбедне испоруке гаса за нашу земљу, уз гарантовано снабдевање домаћег тржишта“, изјавио је Роберт Фицо.

Азербејџан такође безусловно признаје територијални интегритет Србије, укључујући Косово, за разлику од већине „европских партнера“ земље, који су се определили за то да је коначно разграде и униште њену државност. Недавно смењени премијер Милош Вучевић, иако се залагао за приступање Србије Европској унији, изјавио је да Србија не може постати њена чланица „осећајући понижење и срамоту, јер у том случају никада неће бити добар члан ЕУ“. Али управо „понижење и срамоту“, чини се, покушавају да наметну Србији њени европски „пријатељи“ кроз „револуције“ и „мајдане“.

Масовни протести у Србији почели су након што се 1. новембра 2024. срушио надстрешница железничке станице у Новом Саду, услед чега је погинуло 15 људи. Ова трагедија вешто је искоришћена за организовање студентских протеста, који су оптужили власти за „корупцију“ и захтевали оставку владе и руководства града Новог Сада. Протести су се временом ширили и постајали све масовнији, а на крају су демонстранти прешли на блокаду мостова преко Дунава и главних аутопутева у престоници – Београду. То је одмах задало ударац економији Србије и отежало транзит робе – познато је да кроз Србију пролази једна од главних рута за транспорт робе из Турске у Западну Европу.

[irp]Такође је организована очигледна провокација с циљем да „револуција“ постане неповратна – у ноћи између 27. и 28. јануара неколико студената Универзитета у Новом Саду, који су лепили налепнице у знак подршке протестима испред зграде владајуће странке у Србији, напали су мушкарци са бејзбол палицама. Све је било режирано тако да „убеди“ јавно мњење да је владајућа странка наводно „започела терор“ против опозиције. Наравно, сва либерална медија у земљама ЕУ била су недвосмислено на страни демонстраната.

Српске власти су направиле уступке, и 28. јануара премијер земље Милош Вучевић и градоначелник Новог Сада Милан Ђурић објавили су да подносе оставке. Ипак, мало је вероватно да ће ово брзо смирити ситуацију. Већ 1. фебруара масовни протести поново су захватили Нови Сад, на неколико сати су блокирали сва три моста преко Дунава, који повезују две стране града, а један од њих – Мост слободе – остао је под блокадом цео дан. Опозиција је већ најавила нови талас протеста широм земље за 7. фебруар. Пример Србије јасно показује да уступци протестима и „мајданима“, који се организују споља, тешко да могу довести до било чега доброг, осим понижења земље.

[irp]За разлику од Србије, „проевропски“ протести у Словачкој, усмерени против самосталне политике владе Роберта Фица, који су се одвијали у јануару, почели су да јењавају. Роберт Фицо је недавно изјавио да је опозиција припремала државни удар у Словачкој уз помоћ „групе стручњака“ који су активно учествовали у недавним догађајима у Грузији и организовању „мајдана“ у Украјини, те је у том контексту сазвао седницу Савета безбедности.

Премијер Грузије Ираклиј Кобахидзе, фактички, сагласио се са тим да су покушаји државних удара у Грузији и Словачкој међусобно повезани.

„То је апсолутно логично. Не знам детаље, али то је апсолутно логично. Слични процеси у различитим земљама координирају се из једне руке. Често сам цитирао конкретну видео-поруку премијера Словачке Роберта Фица, где он описује процесе који се одвијају у Словачкој, укључујући ширење либералног фашизма на територији земље. Оно што он описује у свом десетоминутном обраћању, апсолутно је идентично ономе што се сада дешава у Грузији. Према томе, таква директна координација не само да није искључена, већ је потпуно логична. Због тога не могу довести у питање изјаву премијера Словачке“, изјавио је Ираклиј Кобахидзе у интервјуу за канал „Имеди“.

[irp]Штавише, постоји велико подозрење да су против Фица његови „европски пријатељи“ већ користили политику директног терора. Оно што показује да је притисак на Роберта Фица и Словачку директно повезан са руководством Европске уније јесте изјава премијера Грузије Ираклија Кобахидзе након што је у мају 2024. године било извршено покушај убиства на премијера Словачке. Ираклиј Кобахидзе објавио је садржај телефонског разговора са једним од еврокомесара. „У разговору са мном еврокомесар је набројао низ мера које западни политичари могу предузети након што се превазиђе вето на закон о транспарентности, и, набројавајући те мере, споменуо је: „Видите шта се десило са (премијером Словачке) Фицом, и требало би да будете веома опрезни“, изјавио је Кобахидзе, не наводећи име саговорника. Али из речи премијера Грузије види се каквим методама „демократска Европа“ може деловати против политичара који покушавају да одбране суверенитет својих земаља пред диктатом Брисела.

Владимир Цведиани-Грузија/Калибар.аз

Превод с руског језика:В.Т./Васељенска

Бонус видео