Да ли је време за нови референдум

Да ли је време за нови референдум.

Већ три деценије сведоци смо константних напора међународног фактора у БиХ и бошњачке политичке елите да дерогира уставну позицију и аутономију Републике Српске. Одговор на нападе на Републику Српску био је, политички гледано, вишедимензионалан. У себи је садржао методе од повлачења српских функционера из заједничких институција, забране објављивања одлука високих представника у „Службеном гласнику“, усвајања закона, резолуција и закључака Народне скупштине Републике Српске, затим Декларације Свесрпског сабора као путоказа политичког деловања па све до референдума као најважнијег метода одбране воље српског народа.

Све политичке „контраофанзиве“ отвориле су нову перспективу како бошњачкој политичкој елити тако и међународним актерима, из које се јасно види да ће сваки будући потез против Републике Српске резултовати снажнијим одговорима. Методе одбране још увек нису исцрпљене, а народна воља исказана посредством референдума отвара читаву палету политичких могућности борбе за дејтонске надлежности Републике Српске.

Још је септембра 2016. године председник Додик изјавио да: „Оно што је признато другим народима, желимо да буде признато и нама. Наше оружје нису топови и пушке, наше оружје су оловке на изборима и референдумима“, стављајући до знања прије свега међународним актерима у БиХ да ће метод неспоредне демократије бити један од алата (само)одбране Републике Српске.

У Републици Српској су до сада одржани: Референдум о Венс-Овеновом плану 1993. године, Референдум о плану Контакт групе 1994. године и Референдум о Дану Републике Српске 2016. године. Иако Република Српска није званично била формирана у време одржавања плебисцита српског народа у БиХ о остајању у Југославији из 1991. године, због његовог карактера и посљедица убрајамо га такође у референдуме Републике Српске. Овај чин непосредне демократије последица је одлуке Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини донесене 24.10.1991. године, а као реакција српских посланика на доношење низа аката против воље српског народа и прегласавањем од стране муслиманских и хрватских посланика у Скупштини БиХ. Плебисцит је одржан 9. и 10. новембра 1991. године, а грађани су се изјашњавали да ли су сагласни да српски народ остане у заједничкој држави Југославији. На плебисцит се одазвало око 1.350.000 бирача и њих 98 одсто је позитивно одговорило.

Негирање српске воље

Касније ће на референдуму о независности БиХ 29. фебруара и 1. марта 1992. године муслиманска и хрватска већина изгласати самосталност ове бивше југословенске републике и негирати тиме српску вољу да остане у Југославији. Срби су бојкотовали референдум што је довело до укупне излазности од 63,7 одсто, чиме није задовољен законски услов о неопходној двотрећинској већини, што опет није спречило бошњачку политичку елиту да прогласе овај референдум важећим и тиме додатно подстакну у том моменту већ неизбежни рат.

Током рата активно су се водили преговори на основу којих су предлагани и мировни планови, а за нас су интересантни Венс-Овенов план и План Контакт групе. Оба су плана одбијена на референдумима. Поводом Венс-Овеновог плана грађани су се изјашњавали 15. и 16. маја 1993. године када је изашло 1.102.233 бирача те је њих 96 одсто гласало за одбацивање овог плана. Када је реч о Плану Контакт групе, о њему се народ изјаснио 27. и 28. августа 1994. године, када је на референдум изашло 974.712 бирача и против Плана гласало 96,12 одсто бирача.

Након ова три одржана референдума, уследио је Дејтонски мировни споразум, нови политички систем, али касније и прекрајања истог у виду преноса надлежности, наметања законских решења и амандмана на Устав Републике Српске, правно насиље дела међународне заједнице, тако да је право српског народа на референдум које је произилазило из Закона о референдуму од 28. априла 1993. године, изгубљено. Није случајно употребљен израз „изгубљено“ јер, с правне стране, тај је закон све време био на снази, није био укинут или промењен, али силни притисци, претње, наметања, „завртања руку“, смене и друге демонстрације силе према српском политичком корпусу у БиХ након Дејтона, довели су до тога да је у првој постдејтонској деценији прича о референдуму у Републици Српској сведена на ниво табу теме.

Након одржаног референдума о независности Црне Горе у мају 2006. године, комплексне политичке ситуације на Косову и Метохији, али и дуплих стандарда дела међународне заједнице који су тврдили да овај метод непосредне демократије неки народи на западном Балкану могу да практикују, а неки не, довело је до све гласнијих упозорења власти Републике Српске да овај демократски алат може да послужи и српском народу у БиХ уколико се пренос надлежности и остали напади наставе. Један од таквих напада била је и апелација бошњачког члана Председништва Бакира Изетбеговића из 2013. године на основу које је Уставни суд БиХ 26. новембра 2015. године оспорио Дан Републике 9. јануара. Одговор Републике Српске био је у виду састанка лидера владајућих и опозиционих странака који су изашли са заједничком изјавом у којој се одбацује спорна одлука Уставног суда, тражи се хитан престанак рада страних судија у овој институцији те се даје рок од 120 дана да се у Парламентарној скупштини БиХ усвоји Закон о Уставном суду БиХ који не би омогућавао задржавање страних судија. Уколико се ови услови не испуне, лидери странака из Републике Српске су се обавезали у изјави да ће расписати референдум о Дану Републике Српске.

Након истека 120 дана и неиспуњености услова наведених у заједничкој изјави, Народна скупштина Републике Српске је 15. јула 2016. године усвојила одлуку о расписивању референдума, заказавши га за 25. септембар 2016. године. Све српске партије и власти и опозиције гласале су за ову одлуку и за референдумско питање које је гласило: „Да ли подржавате да се 9. јануар обиљежава и слави као Дан Републике Српске?“. Поред очекиваних притисака, припреме за одржавање референдума обиљежиле су и бројне опструкције. Централна изборна комисија БиХ одбила је да достави бирачки списак Републичкој комисији за спровођење референдума, која је онда уз помоћ МУП-а и осталих институција Српске направила свој бирачки списак. Када је Уставни Суд БиХ 17. септембра 2016. године изрекао меру забране референдума, ни то није поколебало власт у Републици Српској да промијене своју одлуку.

Без обзира на све притиске, опструкције и упозоравајуће поруке које су стизале у Бањалуку референдум је одржан 25. септембра 2016. године. На референдум је изашло укупно 680.116 грађана, односно 55,67 одсто од укупног броја регистрованих гласача, а позитиван одговор на гласачком листићу заокружило је 99,81 одсто грађана изашлих на референдум.

Механизам

Коначно, без обзира што је одржани референдум имао само саветодавну функцију, много већи значај је имао на политичком плану, јер је показао коначно да Република Српска има механизам да се супротстави наметањима, нападима и покушајима умањивања њене аутономије.

Данас, нешто више од осам година након референдума о Дану Републике Српске, важно се подсетити да овај механизам и данас стоји на располагању српском народу. У време када су међународни актери у БиХ потпуно „раштимовали“ ову државну заједницу, суспендовали демократске процедуре, увели неоколонијалне методе са циљем и политичког и економског „гушења“ Републике Српске, ваља имати на уму да је Републици Српској једино меродавна суверена воља српског народа.

Уколико се политичке прилике буду развијале на штету Републике Српске, можда дође вријеме да поново зашиљимо оловке и направимо још један празник непосредне демократије, пети по реду.

(Текст је настао у оквиру пројекта „Српска идеја – сагласје генерација: Српска политичка и културна мисао и како се социјализују нове генерације“ Kатедре за политикологију Факултета политичких наука Универзитета у Бања Лука у сарадњи са историчарима са Филозофског факултета, подржан од Министарства за научнотехнолошки развој и високо образовање Републике Српске)

Глас Српске

Бонус видео