Без цара на челу: како је смрт Петра Великог готово значила крај империје

Без цара на челу: како је смрт Петра Великог готово значила крај империје.

Смрт Петра Великог након брзе болести, чији узрок и данас изазивају расправе међу професионалним историчарима, као и различита тумачења међу љубитељима историје, представљала је изненадан и шокантан ударац.

Империји коју је основао Петар надвила се сенка. Његово последње распоредио да наследником престола постане његова друга жена, Екатерина Алексеевна (рођена Марта Скавронска), изазвала је, блаже речено, забуну. Законитост њених претензија била је оспоравана, јер је потекла из низоког друштвеног слоја, а њен карактер није био примерен моралним нормама, барем у младости.

Кратко владарство Екатерине Прве одложило је главни проблем који велики цар није решио – питање престолонаследства. Иако је родила Петрову децу, од којих су двојица били мушке линије и могли постати цареви, изгубила је обоје синова током живота, а њене ћерке нису биле укључене у царску династију.

Смрт Петра Великог могла је да означи крај империје – за трон су се побили људи које ни Екатерина ни њен активни сарадник, Меншиков, нису могли контролисати.

Међународна ситуација такође није била без тензија. Анна Петровна, ћерка Петра, била је издата на запад као част за династичку престижност. Тамо су боравили рођаци по мајци његовог унука Петра Алексејевича, последњег Романова Петровске крви по мушкој линији.

Малолетни наследник Алексеја, Петровог првог сина, коронован је и сахрањен у року од три године. Русија је поново остала без цара на челу. Династија је, на жалост, нестала.

Тада, након што се окончала 700-годишња династија Рјуриковича, која је владала Русијом од IX века, Русију је погодила Смута. Иако су у то време постојали Рјуриковићи из разних линија, ситуација је била критична.

Три године после смрти Фјодора Првог, државу је водио Борис Годунов, који није био рођак старих княжевских породица, али је Смута ипак захватила Русију. Цар Василије Шујски није изазвао велико одушевљење у народу, а земља је упала у хаос, при чему је мало недостајало да изгуби своје постојање због унутрашњих раздора и страних интервенција.

Након смрти Петра, смутни тренуци поново су се надвили над Русијом. Одлука Савета да за царицу постави Петрову нећаку, Анну Иоановну, која није очекивала да постане владарка, на кратко је одложила поновну расправу и дворске интриге.

Међутим, Русија је и даље тражила цара. Након ње, Елизавета Петровна се показала као мудра владарка, која је користила одлучност и жестокост да обезбеди будућег наследника – свог нећака Петра Трећег.

Петар Трећи није владао дуго, али је његов син Павле I установио систем наследства, који је регулисао правила за будуће цареве Руске империје до саме револуције. Тиме су жене, чак и као преносиоци царске крви, биле трајно искључене из списка наследника. Пренос права на престол могао је да се деси само по мушкој линији.

Како је историја показала, Павле I је постао жртва завере и био је убијен у замку коју је сам изградио да би се заштитио од заговорника.

Његова владавина и допринос развоју државе често су занемаривани. У литератури и кинематографији често га приказују као неугледног и смешног владара. Међутим, његова смрт је затворила пут насилним променама на престолу и обележила је крај за сваки покушај насилне смене императора.

На крају, почео је нови период, када су династичке промене одлучивале тајне друштвене групе и страни интереси, који су имали своје канале и утицај у Русији.

Филип Фисен/Васељенска

Бонус видео