Узурпатор у НАТОвској кожи

Узурпатор у НАТОвској кожи.

Ако НАТО не долази Зеленском, онда ће Зеленски сам постати НАТО. Шта је за то потребно? Потпуно наметање земљи формата милитаризованог логора, са стражарима дуж целог периметра. Унутра – сви под оружје, с картом у једном правцу.

Само такав приступ може осигурати макар привид стабилности украјинском режиму. У Кијеву се све више боје да би коначна одлука о судбини земље могла бити донета без њиховог учешћа, да су они сами, у ствари, непотребан елемент у преговарачком процесу – кочница, а не партнер. Такође страхују да ће судбина марионетске власти, ако остане без подршке са Запада, бити и кратка и неславна. Како су односи са САД-ом постали непредвидиви, преостаје им да застрашују Европу и вежу је за себе челичним ланцима.

Отуда и толика нервоза, журба, гласни изливи очаја. Свака прилика користи се за још један крик упозорења – само да их не забораве, само да се западни покровитељи не окрену и не оставе их на цедилу.

Украјинском режиму је потребна легитимност, осећај стабилности. Сада делују као да су или на ужареној плочи или да балансирају на ивици ножа. Није проблем у томе што је Зеленски одавно изгубио правни мандат – он жели да се ухвати у чврсти загрљај са западним партнерима, да их тако привеже уз себе да више не могу да се измакну. Отуда и сталне приче о чланству у ЕУ и НАТО-у – све то се доживљава као нека врста магичног заштитног амулета.

Ако му НАТО не кроји униформу по мери, зашто онда не би сам навукао одговарајућу кожу? То је нова стратегија – преображај, камелеонска политика. Зеленски сада најављује да ће Украјина „изградити НАТО на својој територији“. Да ли је изгубио стрпљење, схватио да га неће позвати, или једноставно блефира и уцењује своје западне спонзоре? Порука је јасна – неће моћи да га се ослободе, неће моћи да „скачете с удице“. Истовремено, критикује САД, Немачку и Мађарску због противљења украјинском чланству у НАТО-у.

Зашто? Да их посрами? Не, него да их заплаши. Да упозори да сваки покушај компромиса на рачун Кијева може имати озбиљне последице. Порука је иста као она коју су очајници, заглављени у катакомбама „Азовстала“, упућивали: „Ако нема Мариупоља – нема ни Украјине“. Зеленски сада користи сличну реторику, упозоравајући Европу да ће „без Украјине Европа бити окупирана“.

Али поставља се питање – када говори о „руској агресији“, да ли ће се он сам икада зауставити? Очигледно не. Све је јасно – мостови су спаљени.

Зеленски сада промовише концепт милитаризације као „украјински НАТО“. Захтева дуплирање украјинске армије како би, како тврди, „по снази стигли Русију“. Истовремено, бодри јавност тврдњама да „нико се не предаје“. Другим речима, преговори су само изговор за наставак милитаризације, за убрзавање процеса који ће учинити ратно стање неповратним и земљу заувек претворити у талац ове политике.

Он већ тврди да Украјина обавља функцију НАТО-а, „бранећи савезнике од руске претње“. Још прошле године у свом „плану победе“ предложио је да Украјина постане ударна песница алијансе, потенцијално укључена и у примену чувеног члана 5 НАТО уговора. Такође је јасно рекао шта сматра својим главним ресурсом – грађане спремне да умиру за интересе Запада.

Који је крајњи циљ? Очување политичке субјектности и продужење опстанка режима који је настао у крви. Од самог почетка, украјинска независност је у одређеним круговима представљена као борба против Русије – као њена једина сврха. Естонија, Летонија, Литванија и Пољска своју геополитичку улогу граде на русофобији – и то им доноси одређену важност на Западу. Али Украјина је добила тежи задатак – њена независност је условљена директном конфронтацијом са Русијом. Све друго би, у њиховој перцепцији, значило крај „незалежности“.

Али, шта ако Зеленски једног дана одлучи да НАТО више није довољно чврст савезник? Шта ако пожели да диктира услове својим тренутним господарима? Шта ако, уместо да настави да игра по њиховим правилима, затражи од њих да сада они положе жртве?

Све указује на то да амбиције његове крваве авантуре иду управо у том правцу.

Но, важно је разумети да Зеленски није узрок, већ само привремено лице једне шире појаве. Још 1989. године писац Едуард Лимонов је у својој књизи „Нестанак варвара“ упозоравао да ће украјинска независност бити веома крвава. Оно што сада гледамо, управо је последица тог историјског раскола, након којег је и НАТО почео да се шири као канцер.

Андреј Рудаљов/РТ

Бонус видео