Два манијака убијала људе ради продаје тела али их сустигла правда

Два манијака убијала људе ради продаје тела али их сустигла правда.

У касном XИX веку, у Америци су људи почели да постављају смртоносне замке на гробљима – такозване „гробне торпеде“. Ове направе су биле измишљене како би спречиле пљачкаше гробова који су, супротно очекивањима, трагали не за накитом и вредностима, већ за самим телима преминулих.

Зашто су тела покојника у XИX веку постала драгоцена роба у Европи и САД? Одговор лежи у великој потражњи медицинских школа за анатомским материјалом.

Медицинске школе и потрага за телима

Један од најстаријих и најугледнијих медицинских универзитета у Великој Британији, Медицинска школа Универзитета у Единбургу, стекла је специфичну репутацију у XVIII веку. Наиме, било је познато да се тамо може профитабилно продати леш. У то време, медицинске установе су користиле тела умрлих за анатомске студије, јер медицина још увек није познавала многе тајне људског организма.

Закони у Британији су дозвољавали употребу тела искључиво погубљених криминалаца у научне сврхе, али како су се смртне казне све ређе изрицале, медицинске школе су биле приморане да прибегавају другим методама набавке тела.

„Васкрситељи“ – крадљивци лешева

Појавом велике потражње за свежим лешевима настала је посебна криминална делатност – крађа тела са гробља. Ови криминалци, познати као „васкрситељи“, ископавали су недавно сахрањене преминуле и продавали их медицинским институцијама. Како би се заштитили од њих, породице су почеле да постављају „гробне торпеде“ – замке које су се активирале при покушају отварања ковчега и изазивале експлозију.

Они који нису могли да приуште овакве мере заштите прибегавали су другим методама – одлагали су сахране све док тела нису почела да се распадају, чинећи их неупотребљивима за анатомске студије.

Манијаци из Единбурга

Док су неки крали тела са гробља, двојица ирских имиграната из Единбурга, Вилијам Берк и Вилијам Хер, отишли су корак даље – одлучили су да сами производе „материјал“ за продају. У периоду од новембра 1827. до октобра 1828. године, убили су 16 људи и њихова тела продали угледном професору медицине Роберту Ноксу.

Њихова метода била је брутална али ефикасна – гушили су жртве тако што су им притискали грудни кош, не остављајући видљиве трагове насиља. Њихове мете су биле махом просјаци, проститутке и усамљени људи које нико није тражио.

Суочавање са правдом

Убијање се наставило све док један од станара Херовог пансиона није открио тело последње жртве и пријавио их властима. Ухапшени су 2. новембра 1828. године. Током истраге, Вилијам Хер је склопио договор са тужилаштвом и издао свог партнера у замену за имунитет.

Вилијам Берк је осуђен на смрт и погубљен 28. јануара 1829. године. Његово тело је, иронично, након смрти коришћено у анатомским студијама на Медицинској школи Универзитета у Единбургу. Данас су његов скелет и посмртна маска изложени у музеју универзитета, док се чак и једна књига обложена његовом кожом чува као подсетник на ову језиву причу.

Промене у законодавству

Овај случај изазвао је бурну реакцију јавности и довео до усвајања Закона о анатомији 1832. године, којим је омогућено медицинским установама да легално добијају тела бескућника и криминалаца за научне сврхе, чиме је коначно прекинута потреба за крађом лешева са гробља.

Ова прича остаје као мрачан подсетник на доба када је медицина очајнички тражила начин да напредује, док су неки видели прилику за профит у смрти других људи.

Рен ТВ

Бонус видео