„Ја могу говорити и причам им све…“
„Ја могу говорити и причам им све…“.
Поводом за 170 година од рођења Всеволода Гаршина – писца са трагичном судбином
[irp]Када се тврди да је писац у Русији „нерв великог народа“, мисли се на традицију која датира још из друге половине XIX века, када је „златно доба руске културе“ изнедрило многа велика књижевна имена, која су донела славу и сјај руској цивилизацији пред лицем светске културе.
Ствараоци руске књижевности увек су покушавали да проникну у духовни свет човека, да разумеју корене добра и зла који живе у људском духу, да схвате вечну борбу Бога и ђавола, чије је бојно поље људска душа и срце. Овај задатак био је изузетно тежак и често је доводио до пропасти самог ствараоца, који је веровао да својом пламеном речју може изменити несавршени свет.
Всеволод Михајлович Гаршин (2 (14) фебруар 1855 – 24. март (5. април) 1888), руски интелектуалац рођен у доба великих реформи које су окончале кметство у Русији, био је један од оних руских талената који је преузео немогућ задатак – исправљање друштвених моралних вредности. Био је настављач традиција Гогоља, Достојевског… На том путу, ипак, није успео много да постигне. Његов књижевни опус садржи не више од 30 приповедака, које се могу сместити у једну књигу, али та књига је „тежа од многих томова“, јер је свака прича овог изванредног писца исповест људске душе, исповест која прелази у крик због неизрецивог унутрашњег бола.
[irp]Већ његово прво дело – приповетка „Четири дана“ – запањило је читаоце и одмах му донело књижевну славу. Радња се одвија у време руско-турског рата 1878-79. године. У овај рат је млади студент Рударског института у Санкт Петербургу отишао као добровољац, вођен патриотским заносом који је тада био снажан у руском друштву.
На бојном пољу добровољац Гаршин показао се као храбар борац, па је чак извео и прави војнички подвиг – под снажном ватром непријатеља повео је своју јединицу у напад. Том приликом је рањен, али је напад био успешан, а прва линија непријатељских ровова освојена. За своју храброст, Гаршин је награђен Георгијевским крстом и унапређен у чин поручника. Међутим, он није волео да говори о својим војним подвизима – рат је у његовом сећању остао упамћен по нечем другом…
[irp]„Сећам се како смо трчали кроз шуму, како су зујали меци, како су гранчице летеле око нас, како смо се пробијали кроз глогове жбуње. Пуцњава је постајала све гушћа. Кроз густиш се назирало нешто црвено што је повремено промицало. Сидоров, млади војник из прве чете (’како је он завршио у нашем строју?’, прошапутало ми је у глави), одједном је клекнуо на земљу и погледао ме крупним испрепаданим очима. Из његових уста цурила је млаз крви. Да, добро се тога сећам. Сећам се и како сам на ивици шуме, у густом жбуњу, угледао њега… Био је огроман, дебео Турчин, али ја сам јурио право на њега, иако сам био слаб и мршав. Нешто је пукло, нешто велико пролетело је крај мене, у ушима ми је звонило. ’То је он пуцао у мене’, помислио сам. А он се, вриштећи од ужаса, прибио уз глогов жбун. Могао је да га заобиђе, али је од страха све заборавио и покушавао да прође кроз бодљикаве гране. Једним ударцем сам му избио пушку, другим сам заро сам штик у њега. Нешто је зарежало, или можда зајечало… Онда сам наставио да трчим. Наши су викали ’ура!’, падали, пуцали. Сећам се да сам и ја испалио неколико метака, већ излазећи из шуме, на ливаду. Одједном, повици ’ура!’ постали су још јачи, и наши су кренули напред. Тј. не ми – наши, јер ја сам остао. То ми је било чудно. Још чудније ми је било што је одједном све нестало; сви повици и пуцњава су утихнули. Ништа нисам чуо, а видео сам само нешто плаво; ваљда је то било небо. Потом је и оно нестало.“
Тако је руски војник остао да лежи на бојном пољу, рањен у ногу. Није могао да устане, а његова јединица се удаљила далеко напред. Изнад њега је сунце немилосрдно пржило. Четири страшна дана и ноћи провео је сам, и умро би од жеђи да није пронашао чутурицу с водом на појасу мртвог Турчина – оног истог кога је сопственим рукама убио. Дакле, непријатељ кога је поразио спасао му је живот…
Руски интелектуални кругови били су шокирани појавом оваквог талента, а „Четири дана“ донела су Гаршину тренутну славу. Али таква висока нота, узета већ у првом делу, захтевала је од њега да настави истим интензитетом. Међутим, то унутрашње сагоревање довело га је до неизлечиве нервне болести.
Гаршина су оптуживали за пацифизам, јер је јасно исказивао свој негативан став према рату и насиљу. Али он је имао право на то – није се скривао у позадини, већ је прошао кроз читав ратни пут. Само је желео да разуме себе и људе који добровољно иду у рат.
[irp]Неправда, људска суровост и духовна глувоћа постали су главни мотиви његовог стваралаштва.
Гаршин је цео живот покушавао да својим делима пробуди савест човечанства. Међутим, болест, немоћ и тежина сопствених унутрашњих сукоба одвели су га трагичним путем – у ноћи 5. априла 1888. окончао је свој живот, бацивши се низ степениште. Али његове приче настављају да живе, као сведочанство о борби човека са самим собом, са светом, и са вечним питањем – може ли се правда заиста остварити?
Станислав Зотов/Столетие.ру
Бонус видео
