Српска Војводина и мађарска мањина: да ли ће неко успети да завади Будимпешту и Београд?

Српска Војводина и мађарска мањина: да ли ће неко успети да завади Будимпешту и Београд?

Ко и зашто извлачи историјске ране из прашњавих сандука?

[irp]Покушај обојене револуције у Србији је пропао, Србија је однела победу, али ће јој бити потребни месеци, а можда и година, да се опорави од нанете штете, изјавио је 15. фебруара председник Србије Александар Вучић на митингу у Сремској Митровици. Том приликом усвојена је и Декларација о Војводини, у којој је наглашено да је северна српска покрајина нераскидиви део националног, политичког, уставног и културног идентитета савремене Србије – као што Србије нема без Војводине, тако ни Војводина не може постојати без Србије.

Ангажовани критичари одмах су приметили да у документу није било помена о улози војвођанских Мађара у покрајини, нити о њеним историјским везама са Мађарском. То је, благо речено, наишло на негодовање међу локалним сепаратистима и појединим мађарским медијима. По њиховом мишљењу, српски лидер је у овом осетљивом тренутку у Војводини и земљи у целини „претерао“ са патриотском реториком, „заборавивши“ на историјску улогу Мађара, њихову равноправност у региону и значај пријатељских односа Србије и Мађарске, у чијем је средишту управо Војводина.

…Иако званична Будимпешта није реаговала на овакве интерпретације, очигледно је да су одређени политички кругови у Мађарској спремни да искористе осетљива историјска питања како би створили тензије у региону.

[irp]Тумачење Татског уговора из 1427. године у контексту савремених односа Србије и Мађарске делује као покушај историјског ревизионизма. Чињеница је да је овај споразум био део ширих политичких процеса у средњовековној Европи и да не може имати било какав правни или политички значај у XXI веку. Србија и Мађарска данас имају стабилне и партнерске односе, који су резултат политичке сарадње и заједничких интереса, а не спекулација о средњовековним уговорима.

Посебно је значајно што је овакав наратив изнет кроз ненаведене „мађарске организације“, а не као званичан став мађарске владе. Управо такав приступ – кроз медијске интерпретације и манипулацију историјским чињеницама – може указивати на намеру појединих националистичких кругова у Мађарској да дестабилизују иначе добре односе између Будимпеште и Београда.

[irp]Ипак, највећи проблем у оваквим наводима није само историјска манипулација, већ потенцијално подстицање сепаратистичких тежњи у Војводини, што би ишло на руку онима који не желе стабилност на Балкану. Србија је, међутим, јасно ставила до знања да је Војводина нераскидиви део њене територије, и сваки покушај наметања другачијег наратива остаје само политичка провокација без стварног утицаја на односе двеју земаља.

Позивајући се на публикацију опозиционог српско-мађарског портала Delhir, доводи се у питање легитимност укључења Војводине у састав Србије 1918. године, након распада Аустроугарске. Овакав наратив представља још један покушај историјског ревизионизма, који се, уместо на непобитне историјске чињенице, ослања на селективно тумачење догађаја.

Поред тога, аутори текста настоје да прикажу Србе као народ који је у прошлости „често ратовао заједно са Турцима против хришћанских сила, укључујући Мађаре“, потпуно игноришући контекст сложених геополитичких прилика у Османском царству и ширем региону Балкана.

У савременом контексту, критикована је наводна „блага“ политика Савеза војвођанских Мађара, који је учествовао у изради Декларације о Војводини. Ова странка, иначе блиска Виктору Орбану и његовој политици добросуседства, оптужена је да „подржава историјски ревизионизам“, што је контрадикторна тврдња с обзиром на њено активно учешће у креирању политике која доприноси стабилности у региону.

[irp]Такође, критика није заобишла ни Светозара Милетића, некадашњег градоначелника Новог Сада и једног од најзначајнијих српских политичара XIX века. Њему се, у маниру тенденциозних тумачења, приписује да је „наметнуо ексклузивност српског језика“ и „прогонио Мађаре и Немце“, док се истовремено у потпуности прећуткују репресивне мере којима су Срби били изложени током аустроугарске владавине.

Оно што је посебно индикативно јесте потпуно одсуство било каквог осврта на злочине мађарских и немачких окупационих снага током Првог и Другог светског рата. Није поменута брутална политика аустроугарских снага у периоду 1914–1918. године, која је укључивала масовне егзекуције и депортације српског становништва. Још је симптоматичније прећуткивање терора мађарских хортијеваца током окупације Војводине у Другом светском рату (1941–1944), када су на хиљаде Срба, Јевреја и других антифашиста убијене или депортоване. Окупација је кулминирала злогласним Новосадским рацијама 1942. године, када су мађарске снаге систематски ликвидирале српско и јеврејско становништво.

[irp]Овај покушај једностране ревизије историје, кроз потпуно игнорисање историјских злочина над Србима, представља ништа друго до политичку манипулацију усмерену на дестабилизацију српско-мађарских односа, који су данас на историјски високом нивоу. Србија и Мађарска су се, за разлику од прошлости, окренуле партнерству и економској сарадњи, што не одговара онима који би желели да поново отворе старе ране и подстакну тензије у региону.

„Ова декларација, по свему судећи, представља део ширих напора за јачање српског националистичког наратива у Војводини“, уз истовремено намерно умањивање „значајне улоге коју је мађарско становништво покрајине играло вековима“, закључују аутори публикације. У овим наводима јасно се може препознати барем индиректан позив на националистичке испаде у покрајини, посебно у контексту све јачих протеста против власти Александра Вучића. Сличне ставове изнело је и опозиционо београдско гласило Vreme, које је 12. фебруара констатовало: „Објављена декларација о Војводини је само још један јадан покушај председника Вучића да скрене пажњу јавности са стварних разлога грађанског устанка у земљи. Његов покушај да уноси раздор међу грађане декларацијом о Војводини, како би прикрио масовне протесте, унапред је осуђен на пропаст.“

[irp]Чини се да „званична“ Будимпешта нема директне везе са најновијим таласом агресивног национализма, који подстичу заговорници „Велике Мађарске“, сматрајући Тријанонски споразум из 1920. године највећом историјском неправдом. Подсетимо, председник Вучић је недавно у Будимпешти одликован Орденом Великог крста за заслуге, који му је додељен на иницијативу Виктора Орбана још у августу прошле године (раније су ову почаст са Балкана добили и кнез Павле Карађорђевић и Јосип Броз Тито). Ипак, како показује искуство Украјине, Кавказа и самих Балкана, извлачење појединих историјских епизода из ширег контекста, посебно ако је подстакнуто вештом спољном интригом, може постати варница која пали буре барута.

Примера ради, током заоштравања сукоба између СССР-а и Југославије у периоду 1948–1953, неки кругови у тадашњем „стаљинистичком“ руководству Мађарске залагали су се за „поновно уједињење“ са Војводином, у случају оружане интервенције ради свргавања режима Јосипа Броза Тита. Слични планови постојали су и у Софији у односу на већи део југословенске Македоније. Међутим, званична Москва је доследно заступала став да би повратак Југославије у совјетски блок морао бити у њеним послератним границама, јер би подршка сепаратизму дала Титу изговор да тражи западну војну интервенцију у одбрану територијалног интегритета Југославије.

[irp]Током револуције у Мађарској 1956. године, тамошњи следбеници некадашњих нациста разматрали су могућност „маршева у изгубљене земље“, попут румунске (северне) Трансилваније, српске Војводине и јужних делова Словачке. Те планове осујетила је интервенција совјетске армије. Југославија је у почетку пружала хуманитарну помоћ мађарским побуњеницима, али и посредовала у трансферу западних радио-предајника и антисовјетских летка, док је истовремено великодушно примала избеглице, које су углавном биле распоређиване и ван Војводине. Међутим, због експанзионистичких намера националистичког крила „оружане опозиције“, Титова влада је на крају одустала од шире подршке устанку, упркос почетним очекивањима мађарских побуњеника.

Након крвавог распада Југославије, у суседној Мађарској се повремено појављују карте са „историјским мађарским територијама“, које се дистрибуирају и у Војводини. С времена на време активирају се и групе које заговарају „поновно уједињење“ са областима које су, стицајем историјских околности, остале ван националних граница. Како је већ речено, мађарске власти званично не подстичу овакву реторику. За разлику од културно-језичке дискриминације мађарске заједнице у Закарпатју, које је уз то изложено и хаотичној мобилизацији Зеленског, конструктивни односи са Београдом омогућавају Будимпешти да лакше маневрише у неповољном европском окружењу – што ће, неминовно, наилазити на отпор.

Дмитриј Нефедов/ФСК.РУ

Бонус видео