Сећање на Милицу и Наташу чије детињство прекиде снајперски хитац 1995. године

Сећање на Милицу и Наташу чије детињство прекиде снајперски хитац 1995. године.

У ова данашња времена сведоци смо, нажалост, тужних призора страдања недужног народа, нарочито деце, у ратом захваћеним подручјима света.

Пре неколико година интернет и друштвене мреже преплавиле су слике убијеног Сиријског дечака, како непомично лежи на обали мора. Жртва је утапања, али је жртва немилосрдног рата који је бјеснио на Блиском Истоку. И баш он, трогодишњи Ајлан, постао је симбол страдања и ратног ужаса.

Колико само недужне деце страда због крвавих политика немилосрдних светских моћника, колико само малих недужних створења је изгубило живот у ратној машинерији.

Нажалост, примера је много.

Листајући странице наше историје, која је нажалост пуна крви и сукоба, застанимо, бар на тренутак из пијетета ка жртвама, на деведесетим годинама.

Босна и Херцеговина. Деведесете године. Ратни сукоби. Скоро па да није било дана, тих црних деведесетих, кад смрт није била главна вест. Гинуло се на све стране. Задах смрти осећао се на сваком кораку. Смрт као да је постала свакодневница. Као да је и Босна постала мали Витлејем, као да се и ту неки нови Ирод издигао па не мари за страдањем деце.

Немамо срца одвојити нити једно дијете чији се живот насилно угасио, одвојити, нити га посматрати другачије сем кроз Витлејемску децу. Ни једно дијете убијено током ратних сукоба у Босни и Херцеговини није криво за бездушну политику домаћих и светских властодржаца. Свако од њих, без обзира како се звало и чије име носило, само је дијете. Много је мучних примјера страдања деце у протеклом рату. Свака од тих грозних прича отима тежак уздах из груди. Тешко је издвојити појединачан пример. Бог нека опрости, грех је и појединачно говорити о страдању невине деце.

Један у низу ужасних сцена страдања деце десио се на самом крају ратних сукоба у БиХ.

Зла судбина застаде на 1995. години.

Једанаестог марта 1995. године, негде око 15:00 часова, снајперски хитац прекинуо је детињство десетогодишњој Милици и деветогодишњој Наташи. Не слутећи да их зло око гледа кроз снајперску оптику, безазлено и безбрижно Милица и Наташа, као најбоље другарице, дечијом игром пркосиле су суморној ратној свакодневници. Девојчице, безазлена деца, напрасно су постала легитиман војни циљ. Из непосредне близине, према изјавам очевидаца и сведока страдања, снајпериста је погодио Милицу и Наташу са зграде „Лориса“. Није им било помоћи. Упркос брзој интервенцији лекара њихова малена, чиста, слабашна срца нису могла да издрже удар смртоносног олова. Издахнуле су на плочнику трга који данас, бесрамно, носи назив „Трг хероја“. Иако се добро зна ко је био безумник који је притиснуо обарач и усмртио два недужна живота, правда, бар ова овоземаљска, га ни до дана данашњих није стигла.

Милица Лаловић и Наташа Учур јесу српска деца, али су симбол страдања сваког детета у протеклом рату, без обзира на националност. Како имати срце па казати ово пострадало дијете је Српско ово је Бошњачко ово…сва деца су наша. Свако пострадало дијете опомена је сваком оном безумнику који је био зачетник зла и сукоба. Сва пострадала деца су мученици. Њихова огромна жртва обавеза је свима нама да се окренемо једни око других, да се запитамо коме и чему су потребни сукоби.

Милица и Наташа данас једна до друге почивају. Њихови надгробни споменици, и споменици многе страдале наше (наше=свих нас, без обзира на нацију) деце, али и споменик убијеној деци Сарајева и сваки споменик и свака хумка детета широм света, сведок су тешких и ужасних времена, али морају да буду опомена да се више никада и никоме слично зло не понови.