ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: ВРАТИТЕ СЕ НА НАСТАВУ, БЛОКИРАЈТЕ ПОДЕЛЕ И НЕСЛОГУ!

Тешка времена увек изнедре и велике речи, али само ретки уметну да их изговоре на начин који допире до срца. Таква је била и порука Његове Светости Патријарха српског Порфирија, који је у недељу, 16. марта 2025. године, са амвона храма Светог Саве на Врачару упутио позив на разум, слогу и дијалог.

У време када су улице Београда испуњене гласовима младих који траже своја права, када се неповерење шири брже од истине, а сваки покушај разговора дочека на оштрицу подела, патријарх је својим речима покушао да буде мост, а не бедем.

Блокирајмо зле помисли, а не једни друге

„Волео бих да кажем, ослањајући се на данашње Јеванђеље, да се наша деца врате у учионице, у основне и средње школе и на факултете, и да управо блокирајући све оно што је грех, блокирајући зле помисли, зле речи и зле поступке једних у односу на друге, сви међусобно разговарају, и учећи се и учећи једни друге да изналазе најбољи пут на којем има места за све.“

Колико је данас оних који разумеју тежину и снагу ових речи? Колико нас је спремно да на тренутак застане, удахне дубоко и запита се – куда води све ово? Патријарх није позвао на одустајање, нити је икоме рекао да не треба да тражи правду. Али је позвао да то чинимо тако да не изгубимо сами себе.

Захтеви студената – ко је позван да одлучује?

Његова Светост није занемарио ни питање које сви постављају – шта ће бити са студентским захтевима?

„Мислим да нема човека који није за то да буду испуњени студентски захтеви, али ја нисам тај, а и вероватно је мало од нас сабраних овде који може да каже да ли јесу или нису. То треба да кажу компетентни, позвани и плаћени за то.“

Речи које призивају на одговорност, али и на свест да постоје институције и процедуре које морају бити поштоване. У времену када је најлакше узети правду у своје руке, када се одлуке доносе у налету емоција, патријарх позива на стрпљење. Али не на ћутање.

Блокирајмо беспуће, не перспективу

Једна реченица остаће урезана у памћењу свих који су га слушали тог дана:

„Зато и ту треба да се блокира безизлаз, да се блокира беспуће, да се блокира у нама искључивост, да се блокира егоизам, да се блокира самољубље, да се блокира све оно у нама што не подразумева постојање другога.“

Јер шта нам вреде победе, ако их не поделимо са другима? Шта нам вреди правда, ако смо је остварили тако што смо срушили све што нас је држало као заједницу?

Патријарх није политичар, није судија, није министар. Он је глас вере, наде и љубави. И тог недељног јутра, у једном од најсветијих храмова српског народа, његов глас је упозорио да се истинска борба не води на улици, већ у срцу сваког човека.

У времену када су сви против свих, нека бар неко буде за све нас.