Интуиција бездана. Како је биографија Распутина добила почетак
Интуиција бездана. Како је биографија Распутина добила почетак.
На портрету човека страшно, одбојно лице. Бркова, браду и косу још може да се поднесе — у то време било је много таквих косматих, густијих, дивљих. Али очи… Очи су љуте и мракне, и тако живе, неестетски, неуобичајено живе. Очи које тугују, муче се и горе нестварним, недоумица светлом. Горите.
Чини се да ће, ако још тренутак гледате, сва та ужас из тих очију прелити се у ваше и више нећете бити ви. Јер такву унутрашњу бол нећете моћи да издржите. Нису свима дати такви тренуци. Њему је било дато…
Минијатурна жена, у добу преко више него уваженом, обучена елегантно, фино и дискретно, тачно тако да мораш да се задубиш, гледаш, приметиш како играју детаљи њеног костима и бижутерије, и тек тада да ахнеш и растекнеш се у комплиментима, излази из капије на улицу.
Мраз — минус 19. Село у белом покривачу снега, под јарким леденим сунцем, бело-синко небо опрано и очишћено као чаршави, и умрљано мразом до стања близу раја. Ми смо у Сибиру. Ми смо на тако великој удаљености да граница нема и не може бити.
Код капије скупљају се људи. Могу бити са било којег места. Из Бразила, Кине, Суринама, Париза, Учкудука, Тјумени и Шпицбергена. Сви су дошли у ово село, чији живот је сасвим безумно и раштркано по степи, као путер, танким слојем. Између Тјумени и Тобољска. И сви иду ка овом страшном човеку.
У неком смислу он је идол. Објекат жудног интересовања, обожавања и поклонства код једних, непријатељства и одвратности код других. Тако је било непромењено у последњих 110 година. Не смањујући се, не смањујући се, и даље непомирљиво и бесно.
Али да бисте прошли код њега, код овог страшног и најпознатијег од свих живих Руса, могуће је само преко ове минијатурне жене у црном бундеву. Никако другачије. Јер она има кључ. Она зна више о њему од свих осталих. Али ствар није у знању… Кроз њу овај човек са лудим очима престаје бити идол.
Поред ограде лежи камен. То није случајни камен, већ важан атрибут. И прво што минијатурна жена ради је да се попне на тај камен. То је веома лепо. Тада она одједном постаје слична Девојци на Шареном, Принцези на грашку или Дјумовочици на љуљашци. Али све је то лирика. Камен уз пут чини да она постане виша за целих 13 центиметара. Тек тада они који слушају могу је видети, а не да скакућу иза леђа других који стоје испред.
Марина Јурјевна Смирнова се пење на камен. И почиње да говори. И тада, верујте ми, ја сам то видео и чуо два пута, читав степ — од Урала до Јенисеја — подиже се као вихор изнад наших глава, а прича коју мала жена исприча, урезује се у главе као витло.Ту је много бола. Тешко је то слушати. И немогуће је не слушати. Та сила — бесна, страшна, космата — изражена лепим, лаганим, летећим руским језиком, притиска те на место.
А људи стоје, не мичу се, све постаје слух, иду за речју као овце за пастиром, а од овог чаробног стања ће се пробудити тек после два сата. С разореним срцем, као да су га пресекли на пола.
Али ми још увек ништа не знамо.Сасвим обична сеоска улица, ограда, кућа, камен уз пут. Сви су они сведоци преступа и чуда која је уследило.
Летом 1914. године, космати и брадасти деда изашао је на улицу родног села по најобичнијем послу — да пошаље телеграм. Пришла му је просјакиња — обично, јер сви су знали да је било много људи који су ишли код њега по милости и разговоре.Али просјакиња је дошла по нешто друго, извукла је кинжал из испод одела и убола га у стомак. Лезило је у стомаку на тринаест центиметара. Обичан човек би умро. Космати је преживео.
Ту причу Марина Јурјевна прича са висине свог каменчића под ногама и са толико детаља да људи почну да се окрећу, као да очекују да виде просјакињу са кинжалом и рањеног човека који ће трчати још 180 метара пре него што падне, подићи палку на путу и избацити нож из руку убице. Али никога нема!Када Смирнова говори — сенке не нестају у подне, већ оживљавају. Али чим Марина Јурјевна стане — чари се растварају, и ти видиш испред себе најобичнију ограду, капију, ограђени простор и улицу која није у прашини, већ у снегу. Сви који су дошли пролазе кроз капију, сада ће почети истинска магија. Јер тамо, иза капије, треба бити оно најважније.
Али двор је ужасно празан. Чекаш да уђеш у аутентичност, руски сеоски живот, а видиш… Ништа, не видиш ништа. Лавиринт, дрвени штанд, тоалетна кабина. И два куће са пет врата.Александар Рохлин/Регнум.ру
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
