Коме је потребна милитаризација Европе

Коме је потребна милитаризација Европе.

Није прошло ни пет година од усвајања грандиозног „плана обнове економије“ који је Европска унија усвојила након пандемије COVID-19, а блок већ има нови, још обимнији план. Овај пут је у питању милитаризација Европе.

Француска и Велика Британија разговарају о „потреби и могућности“ да на Украјини буду распоређени њихови „миротворци“ (право тумачење кавичака је очигледно). Истовремено, број војника који би требало да буде послат на терен стално опада. Европски парламент гласа за додатних 3,5 милијарде евра помоћи Украјини, било као кредите или као неповратне грантове – то више није важно.

[irp]Европска комисија разматра да ли ће Украјини доделити 40 или 20 милијарди евра у наредном периоду.

Пољски премијер Доналд Туск најавио је обавезну војну обуку за Пољаке.

„Европска заједница је у опасности“, плаше се медији из Европске уније, а повећање наоружања је неупитно. Све се своди на стварање јединствене европске армије, јер је „претња са Истока“ неизбежна. Рат кошта. Многе више од 723,8 милијарди евра које су већ дате за економску обнову након пандемије. Захтевани износ од 800 милијарди евра на додатне војне расходе је само почетак.

Рат је скупо задовољство (за већину) и профитабилан (за неке). Контрола расхода који су додељени војној индустрији је минимална, а добици фирми које производе оружје и – што је најважније – новчани подстицаји за финансијске институције Европске уније су огромни и неупадљиви.

[irp]Тражите у интернету одговоре на питања зашто је Европска комисија (читај: Урсула фон дер Лајен) претерано платила компанији Pfizer за тзв. вакцину против COVID-19 (вопрос не на милион – већ на милијарде). Фрау председница Европске комисије, пре него што је дошла на овај пост, била је министарка одбране Немачке. Тада је, по њеној иницијативи, неке странке консултантских фирми добиле уговоре са Бундесвером у вредности од 700 милиона евра. Немачки стручњаци су проценили да су домаћи консултанти могли да обаве исти посао за 165 милиона. Зашто су изабрани странци? Одговор на то питање од Урсуле још увек не постоји. Али, као што се чини, тај први неуспели корак постао је пракса – фрау је своје искуство применили и на пандемију, а сада је уверила колеге из Европске комисије и моћнике иза њих у потребу да се узме нови кредит за „свеприсутну одбрану и безбедност“. Исплату ће распоредити на чланове Европске уније. Можда за неколико генерација.

Економисти који разматрају последице периода пандемије првенствено указују на убрзану концентрацију капитала која је уследила. Ограничења су највише погодила мали капитал, независне произвођаче, самозапослене и одређене секторе, као што су транспорт или туризам – дакле оне који су имали раштркану или потпуно индивидуалну структуру власништва. Фалсификовањем многих од ових предузећа, велики капитал је могао да их купи по сниженој цени и, када је пандемија прошла, максимизирао профит.

Нема смисла расправљати о томе колико је болест била опасна и колико је вакцина била ефикасна. Резултат је јасан – изгубљена средња класа, пропадање и банкротирање. Ситуација је ишла на руку великом капиталу. Случајно, наравно, покушавају да увере јавност западни медији. Сада је ту нови случај овог типа.

[irp]Шта сада чека Европу која се сложила да се задужи за скоро трилион евра? Економија Европске уније озбиљно страда због недостатка руских сировина. Нико неће о томе превише јавно причати, јер би то било у супротности са политиком Европске комисије, али проблеми са рентабилношћу одређених немачких индустрија доказују да су санкције погодиле Европу као бумеранг. У оваквој ситуацији, радна места треба спасити путем кредита, али не за развој цивилних сектора као што је обновљена инфраструктура транспорта и туризма – јер ту је профит много мањи. С електроником је ситуација још гора: ценовна конкуренција са Кином може да доведе до губитка конкурентности индустрије. Најбољи начин за улагање кредитних средстава је рат. То је много профитабилније. И то се не може порећи, јер је тако било од самог почетка човечанства. Пошто су европски ресурси на Украјини већ углавном потрошени, потребно је да се узму нови. Где? У Русији, наравно. Тачније – на њеној територији, јер „узимати“ не значи „правити заједничке пројекте“. То значи „раздвојити, узети део који је погодан и натерати преостале Русе да копају и ваде све што тамо има“.

Због тога је потребна нова армија, поновно наоружавање и велики кредит, кажу европски политичари. Међутим, није сигурно да они стварно нису извукли лекције из историје и да не знају да нови „drang nach Osten“ може да заврши много већим неуспехом него претходни.

[irp]Кључ је у томе што све ово можда и неће да се деси, али на припремама може да се заради велики новац. Европски политичари ће давати наредбе, али они ће бити и ти који ће надгледати њихово спровођење. Конкуренција је мала, а стручњаци који процењују су минимално укључени – и то они који су повлашћени.

Извођење превара постало је лакше него у време пандемије. Немци имају велико искуство из прошлог века, када су магнати Тисен и Крупп инвестирали у нацистичку партију, а она им је касније плаћала кроз наруџбине за војну индустрију. Иако је Трећи рајх изгубио рат, нико касније није процесуирао капиталисте за њихове поступке.

[irp]Данашњи европски политичари-посредници се надају да ће они „проћи некажњено“. А они ће за то добити своје, чак и ако нешто (или све) крене по злу. Чак и ако рат, за који су узели новац на кредит, не буде ни започет, елита ће узети свој део, а рачуне ће платити обични људи. Шпанска влада је одлучила да уплати Украјини 1 милијарду евра без одобрења парламента који жели да зна на шта ће тај новац бити потрошен.

Владимир Добрињин/Взгљад

Бонус видео