Војни савез Хрватске, Албаније и тзв Косова, отворена порука од стране НАТО да се стеже обруч око српских земаља

Европска унија и Велика Британија су последњим потезима, који укључују подршку формирању тројног војног савеза између Хрватске, Албаније и тзв. Косова, послале јасну поруку – не само Србији, већ и Црној Гори и Северној Македонији.

Та порука се не чита само из формалних докумената и изјава, већ из геополитичког контекста, селективног приступа и систематског заобилажења одређених држава приликом формирања нових безбедносних структура. Ствари постају јасније када се посматрају у целини, а не кроз дневнополитичку призму коју нам сервирају западни медији и њихове испоставе на Балкану.

Овде није реч о никаквом политичком савезу чији је циљ сарадња у области реформе безбедносног сектора или приближавање НАТО стандардима. Овде се ради о нешто сасвим другом. На сцени је припрема терена за дугорочну војну мобилизацију Европе, али не као одбрамбеног играча, већ као блока који отворено гради сопствени војни капацитет у функцији конфронтације. Са ким? Званично са Русијом, а незванично са свима који не прихватају улогу покорних сателита. И управо у том контексту треба читати формирање оваквих тројних пактова, који прескачу званичне НАТО структуре и шаљу упозорење свим „нестабилним“ чланицама алијансе.

Црна Гора и Северна Македонија, иако формално чланице НАТО-а, нису укључене у ову нову војну иницијативу. То није случајност. То је политичка порука. Порука да се лојалност не подразумева, већ се мери и проверава. У тренутку када Запад повећава војну производњу, када се говори о потреби да Европа буде способна да води рат без Америке, логично је поставити питање: од кога се то Европа брани? Или боље речено, кога се спрема да нападне? У том кључу, Балкан није само периферија, већ логистичка и безбедносна зона од изузетног значаја. Ко контролише Балкан, контролише јужни прилаз Европи и источни руб НАТО-а. А тај контролни механизам подразумева и стезање обруча око свих оних који и даље балансирају или, не дај Боже, негују војну неутралност.

Формирање пакта без Црне Горе и Северне Македоније је показна вежба. То је сигнал Подгорици и Скопљу да се ништа не подразумева. У случају Црне Горе, то је порука да се политичка нестабилност неће дуго толерисати и да свака сарадња са Србијом или било какав унутрашњи заокрет ка националном идентитету неће проћи без последица. У случају Северне Македоније, порука је да се и даље мора доказивати кроз отворено дистанцирање од било какве сарадње са Русијом или подршке македонским православним круговима који имају било какву везу са Српском православном црквом.

У суштини, Европа се наоружава. И то не због одбране, већ зато што планира дугу економску и безбедносну самоодрживост која подразумева потпуну контролу ресурса, политике и производње наоружања. Јачање наменске индустрије није само последица украјинског рата – оно је већ годинама припремано, а сада добија политичку легитимност кроз овакве иницијативе. И као и увек, Балкан је полигон. Србија је примарна мета, али обруч се стеже и око оних који мисле да ће ћутањем остати невидљиви. Велика Британија, иако више није формално у ЕУ, делује као њен специјални оперативац. Њен утицај у Албанији, на Косову и у Хрватској није случајан. Тај обруч није само географски – он је идеолошки, економски и војни. А кад једном буде затворен, за маневрисање ће бити касно.

Милутин Недељковић / Васељенска