ЖИВОГ ГА ОСТАВИЛИ, ВЕЛИЧАЛИ ГА КАДА ЈЕ УБИЈЕН: До сада неоткривена истина о Оливеру Ивановићу и његовим последњим данима у Косовској Митровици

Последња кампања Оливера Ивановића, човека кога су једни називали витезом, други политичким реалистом, а трећи претњом, била је његова најтежа. У њој је остао сам.

Иако се дуго перципирао као човек близак Демократској странци, у битним тренуцима подршке из Београда – није било. Ни од опозиције, ни од власти. Према сазнањима блиских Ивановићу, у једном тренутку очекивало се да ће званично добити подршку од појединих опозиционих кругова у Београду, али је изостала. И сам је више пута јавно говорио да је са Александром Вучићем имао коректан однос, чак да су се слагали по неким политичким ставовима. Међутим, Оливер је одбио да званично пређе на страну СНС-а, из поштовања према својој досадашњој борби и страху да га народ не доживи као „прелетача“.

Након што је неправедно утамничен од стране привремених институција у Приштини, под лажном оптужбом за ратне злочине, Оливер је, по сопственим речима, имао пуну подршку државе Србије. Али, у међувремену, неки нови људи су преузели кључне позиције на терену, места за Ивановића било је све мање.

На локалним изборима у Косовској Митровици 2017. наступао је као лидер Грађанске иницијативе „Слобода, правда, опстанак“, без икакве значајније логистичке подршке. Ни демократе, које су у неким градовима још увек имале утицај, нису биле спремне да му помогну, ни да му обезбеде салу за трибину.

Ишао је сам. Говорио, убеђивао, молио, као последњи човек који верује у правду. А онда, 16. јануара 2018. године, на улици у близини канцеларије своје странке, свирепо је убијен.

Иронија и трагедија у једном: људи који су му претходно окренули леђа, театрално су палили свеће, давали изјаве, лажно туговали.

Након тога почела је политичка кампања, не истрага. Од првог дана, наратив је био јасан, да је држава Србија умешана у ликвидацију. Притисци из Приштине, западних медија, па чак и српских опозиционих политичара и медија, ишли су у том смеру.

Ивановић је био последњи Србин на Косову и Метохији са озбиљним политичким утицајем који није припадао никоме. Зато је морао да нестане. Није био погодан. Ни за Приштину, ни за Запад, а био је једина фигура чији се атентат могао преписати Београду. Пуцањ у Оливра, био је пуцањ у Србију.