Блокадери, људи који никад ништа нису знали да саграде, сада желе све да сруше!

„Све је то, брате, одсуство свести о држави. Ко не зна да гради, тај руши. Ови нису никад ништа направили. Нису чак ни ископали канал кад је киши требало. И сад мисле да ће од улица направити будућност.“

Стојим на углу Кнеза Милоша и Краља Милутина већ пола сата. Није застој, него блокада. Једанаест људи. Бројао сам их. Једанаест! Усправни, озбиљни, као да су кренули да реше судбину нације, а заправо су закочили саобраћај целог града. Ту, у центру Београда, на асфалту који није њихов, пред зградом коју не познају, стоје и глуме револуцију. Ни студента међу њима. Али их сви зову студенти. Ваљда звучи симпатичније.

Таксиста поред мене удара нервозно по волану. Каже, ово му је четврта тура данас која касни. Сваког дана иста прича. Не једном, него цео дан. Каже, „некад помислим да је овде свако добио своје парче улице и блокира га кад му се ћефне“. Ћутим. Не могу да му противуречим.

Каже, „не жалим се ја више због себе. Људи престали да зову такси. Туристи отказују. Моја жена ради у агенцији, од почетка блокада свака трећа тура им отпадне. Другар ми држи кафану на Врачару, човек седи испред локала и броји госте као на сахрани. Каже, нема воље, народ нервозан, неће нико да излази. И све то због ове шака људи што мисле да може да ради шта хоће, да све нас сахрани због личног незадовољства.“

Ућутао се, па опет наставио.

„Возио сам ја и неке од тих. Блокадера. Кажу ми, онако успут, како је неко изгубио посао, други пао испит, трећем је мали изгубио место у вртићу. Све личне муке. Сви у неком свом свету. А нико не зна шта стварно хоће. Нико ни реч о надстрешници. То је, брате, само изговор. Свако ту лечи себе. Један ми је рекао, цитира га: ‘Мене је држава увек гушила.’ Питам га, како то, синко, кад си рођен деведесет осме? Каже, осећа то у костима.“

Климам главом. Разумем ја и младост и енергију и потребу да се нешто мења. Али не разумем жељу да се све сломи. Овде људи коначно могу да раде, да живе. Никад се више није градило, отварало, враћало дугова. А баш та генерација што је расла у томе сада решава да га све руши. Зашто?

Таксиста се насмеја.

„Знаш шта је мене мука? Морамо сви да возимо беле аутомобиле. Ето, нећу бели. Хоћу црни. Али нећу због тога да бацам државу у ватру. Имам проблем са цар-го службама. И шта сад, да изађем на улицу, па да блокирам ауто-пут? Имам ноћну смену, немам кад да виђам децу. Па нисам због тога развалио пола града.“

Застао је на жутом. Нисмо журили, одавно смо каснили.

Милутин Недељковић / Васељенска