ЗАШТО БЛОКАДЕРИ ИДУ У РАДИКАЛИЗАЦИЈУ Зар је тако тешко признати да су захтеви испуњени?!

ЗАШТО БЛОКАДЕРИ ИДУ У РАДИКАЛИЗАЦИЈУ Зар је тако тешко признати да су захтеви испуњени?!

Студенти блокадери су са свог званичног налога на Иксу упутили позив универзитету „да иступи с радикалнијим мерама отпора“.

Овим се наставља морални суноврат покрета који је у децембру имао скоро плебисцитарну подршку грађана који су у њему видели препородитељску снагу способну и вољну да успостави праведније и поштеније односе у политици и друштву. Брзо се, међутим, испоставило да је реч о обмани, а због студентских протестних блокада, махом саобраћаја, и климе опште несигурности, економија Србије претрпела је и трпи огромну штету. Сада нам се прети „радикалнијим мерама отпора“ – пишу студенти – „у форми коју универзитет сматра адекватном“, и нема сумње да нас чекају узбудљиви дани.

Ректор и већина декана доказали су се као покретачи студентских акција из сенке, па ће и овог пута наћи „адекватне форме“ које ће отежати живот обичним грађанима а привреду државе погодити тамо где је највише боли…

Али зашто студенти траже радикализацију? Како су се уопште нашли на страни супротној од оне на којој је народ?

Каже се да су, кад уђеш у погрешан воз, све станице погрешне. Блокадери су залутали на перону оног тренутка кад нису умели да признају да је држава испунила њихова четири захтева.

Понела их је привидна лакоћа успеха. Нису схватили да је власт захтеве испунила јер су били оправдани, да су промптна истрага и хапшења, и објављивање документације, а потом и хапшења одговрних за нападе на учеснике протеста резултат жеље државе да се врши правда, а не последица слабости. Студентима се чинило да им је море до колена док су их на сваком кораку поздрављали аплаузима, хранили питама и превијали им жуљеве. Стотине хиљада људи излазиле су на новосадске мостове, београдску Аутокоманду, цео центар Крагујевца, Ниш… да им изразе подршку, јавне личности бесрамно су им се удварале, одрасли људи клели се да су пре ових протеста живели у незнању и да су тек сада од студената научили шта су част и понос и правда, а медији Јунајтед групе дивили су им се, што рекао Радован Трећи, до имбецилности, заједно са оним што је писао у Стокхолм да им се одмах да Нобелова награда!

Пред таквом силом, ем моралном ем бројчаном, чинило се да је пад Александра Вучића с власти питање дана. Најкасније до 15. марта. А онда је било шта је било, тј. није било ништа. Циници би рекли да је оно што је проглашено за „звучни топ“ био само велики прдеж у чабар блокадера!

Блокадери су на својој страни имали зване и незване саветнике, Драгана Ђиласа, Проглас, и све остале који су мислили да је после свих оних сушних година на изборима и њих најзад бог погледао, те ће се некако успентрати на власт преко студентских леђа. На другој страни, против себе, блокадери су имали Александра Вучића, који је имао и власт и мудрост. И стрпљење, наравно, јер није било лако не насести ни на једну од стотине и стотине провокација. И опозиција и медији Јунајтед групе отворено су зазивали сукоб блокадера и полиције, по могућству што крвавији, рачунајући – мора се признати: с правом – да би после тога настао општи хаос у држави. Из којег би, што је много несигурнија рачуница, профитирали они.

Вучић је избегао све те њихове замке, и у својим јавним иступима аргументовано разоткривао политичку позадину деловања блокадера и утицај опозиционих партија и страног фактора заинтересованог за дестабилизацију Србије, све време указујући и на штетне последице блокада. И водећа странка у земљи, СНС, показала се овог пута на висини задатка – од њеног председника Милоша Вучевића, који је демонстрирао високу етичност подносећи оставку на место премијера, до локалних организација, које су дисциплиновано истрпеле све нападе на своје чланство. Све то резултирало је код грађана дубљим разумевањем политичке ситуације и, последично, падом рејтинга блокадера међу грађанима.

Оно што се раније третирало у комедијама и вицевима о Србима, њихова подељеност на партије од којих се не зна која је неспособнија, у случају актуелних студентских протеста испољило се у озбиљном виду. Блокадери су се од самог почетка нашли у жрвњу партикуларних страначких интереса и очигледно је да с тиме нису умели да се носе. Отворен атак Драгана Ђиласа и Прогласа и покушај да се преузме вођство протеста у Новом Саду, одбијен је, али подземни утицаји и притисци на блокадере ни у једном тренутку нису престајали. Сетимо се само изјаве бивше ректорке БУ Иванке Поповић да су студенти доста урадили и да сада треба да уступе место Прогласу! Или информације изнете на састанку Миле Пајић и омладине ПСГ да се одржавају везе с Војском Србије!

Последња серија притисака ове врсте односила се на „пети захтев“, односно на идеју да блокадери уместо компромитованих странака затраже прелазну владу. При томе је свака од странака имала своје виђење састава такве владе, за коју је председник Србије јасно поручио да је неће бити.

Кад се има на уму јасна и болна чињеница да је ова школска година скоро извесно пропала, а с њом и школарине, кирије и све оно што плаћају родитељи студената, и на то дода напред изложена ситуација, разумљиво је осипање у редовима самих блокадера.

Они што су остали мањак чланства сада настоје да надоканде вишком акције. Отуда потреба за радикализацијом.

И отуда писмо ректору и његовом колегијуму, јер знају да је за такав захтев то права адреса.
А воз је и даље погрешан и одавно је прошао последњу станицу, где је још могао да се укључи на прави колосек.

Курир

Бонус видео