НЕ ТУЖАКА СЕ ОТАЏБИНА ДРУГИМА Они који су смислили да студенти бициклима иду у Стразбур нису им учинили услугу И У ПОЛИТИЦИ ИМА СТВАРИ КОЈЕ СЕ НИКАД НЕ РАДЕ

НЕ ТУЖАКА СЕ ОТАЏБИНА ДРУГИМА Они који су смислили да студенти бициклима иду у Стразбур нису им учинили услугу И У ПОЛИТИЦИ ИМА СТВАРИ КОЈЕ СЕ НИКАД НЕ РАДЕ.

Легенда из грчке митологије каже да је Сизиф био осуђен да велику камену громаду гура уз планинску стрмину како би је поставио на врх. Но, сваки пут када би се примакао врху, камена кугла би му се измакла и суновратила у подножје брда. Сизиф је тако покушавао, изнова и изнова, али без успеха… У вицу заснованом на овом миту, Сизиф је једном ипак успе да изгура камен до врха. Срећан, обрише зној са чела, и исправи уморна леђа, кад се зачује глас са небеса: „Није то тај камен, Сизифе!“.

Нешто слично, али не у вицу, него заозбиљно, десило се нашим студентима који су се возили бициклом до Стразбура, да тамо обавесте посланике Европског парламента да у Србији нема демократије. После дванаест дана вожње и пређених 1.300 километара, речено им је да су у погрешну цркву дошли да се моле.

Али, да прво разбијемо један мит који нам данима сервирају медији Јунајтед групе о томе да је бициклирање до Стразбура мученички подухват, жртвовање равно светитељском. Сваке године више од десет хиљада бициклиста из Европе прође кроз нашу земљу бициклистичком рутом Еуровело 6 из спортских, рекреативних и туристичких разлога. Хоће се рећи да су становници Мађарске, Словачке, Аустрије, Немачке и Француске који живе уз путеве навикли на људе на бициклима, и да наши студенти никакву еуфорију у Европи својом појавом нису изазивали, како су нам то јављали репортери Нове и Н1.

Да је то баш тако, сведочи и пријем који им је уприличен у Европском парламенту.

Њихово писмо примио је заменик генералног секретара Европског парламента, чиновник као што су у Србији чиновници заменици генералног секретара Народне скупштине Драгана Ордовић и Владимир Димитријевић.

Са студентима из Србије разговарала су три европосланика – Хрват, Словенка чији су родитељи Македонци, и Францускиња која, према запажањима репортерке Н1, није много упућена у збивања у Србији. Чак ни формално, ова прича није могла да се извуче из локалних оквира, а суштински – није се одмакла од згодног повода за балканска надгорњавања.

Ова тројка је, наравно, изразила згражавање над мањком демократије у Србији о којој су им бицклисти говорили, и саопштила им да ће – пазите ово! – у Европском парламенту тој теми бити посвећена читава три минута. Толико, наиме, пословник дозвољава. И чича-мича, завршена прича.

Свакако ће се наћи неко да бициклисте из Стразбура врати аутобусом, у Београду или Новом Саду можда, а у Утиску недеље сигурно, биће им приређен свечани дочек, а онда ће све наставити да полако иде свом природном крају – ентузијазам копни, идеје бледе, на површину ће израњати све чуднији ликови који се представљају као настављачи протеста…

Остаје чињеница да они који су смислили слање студената у Стразбур, овима нису учинили услугу. Ако већ нису, једном ће схватити да су били злоупотребљени у политичкој игри чији је циљ био дисквалификација Србије. Политика се, с правом, сматра нечасним послом – „Коме је до морала, нека иде у цркву!“, говорио је Ђинђић – али и у политици постоје ствари које пристојан човек никада неће урадити. Између осталог, неће тужакати своју отаџбину другима, поготово не онима који су, као што су то у низ наврата чинили неке европосланици, према њој показивали злу вољу.

А управо су то учинили бициклисти.

Или се то зове нова нормалност. Некада су млади за Србију били спремни да дају и живот, а данас очекују захвалност што на олтар отаџбине приносе нажуљана дупета.

Курир.рс

Бонус видео