Владан Ђокић, промотер геј Београда, ректор у служби блокада, председник каквог Друга Србија прижељкује

Србија данас живи у две стварности. У једној, обичан свет ради, школује децу, плаћа рачуне и труди се да састави крај с крајем. У другој, мањина која се издаје за елиту блокира факултете, виче о слободи, телима, побуни и новим идентитетима, све под плаштом борбе за правду. На вези између те две стварности налази се један човек. Зове се Владан Ђокић. И није случајно ту.

Ђокић није само ректор, он је идеолошки инжењер новог Београда. Не Београда који гради зграде, већ Београда који руши вредности. Београда који уместо породице и школе нуди крузинг зоне, геј клубове и просторе за телесну побуну. Тај Београд није замишљен. Он постоји у докторској дисертацији коју је Ђокић менторисао. Рад у ком се не бави науком, него мапирањем места за секс у јавном простору, у ком се говори о отпору према хетеросексуалности, о побуни против нормалности, о геј телима у граду као симболима борбе.

И онда човек који то подржава, човек који је такав рад не само одобрио него и хвалио, данас води Универзитет у Београду. Универзитет на ком месецима неко спречава наставу, малтретира запослене, избацује колеге, прави хаос. И Ђокић ћути. Не зато што не зна шта се дешава. Већ зато што му све то одговара.

Зато што је то управо она визија коју он подржава. Његова Србија није држава поретка, већ држава отпора. Не држава закона, већ држава идентитета. И не чуди што га Друга Србија већ види као свог председника. Не само као политичара, него симбол њихове идеологије.  Модеран, толерантан, напредан, по мери свих оних који би Србију да претворе у нешто што она није.

А питање је једно и једноставно. Шта ће бити ако Ђокић једног дана стварно постане председник? Ако сада, као ректор, ћути на блокаде и мапира крузинг зоне у докторским радовима, шта ће онда радити кад буде водио државу? Да ли ће уместо школа уводити центре за телесни активизам? Да ли ће породицу прогласити застарелом формом? Да ли ће уместо државних симбола промовисати заставе дугиних боја?

Ово није хипотеза. Ово је упозорење. И Ђокић је пример. Пример како се изнутра урушавају институције. Како човек који је формално професор и ректор, у пракси постаје промотер свега супротног од онога што једна озбиљна земља треба да буде.

Зато се данас мора рећи јасно. Ђокић није само академска фигура. Он је симбол пројекта у ком малобројни хоће да ућуткају већину. Да је убеде да нормално више није нормално. Да верују да је породица превазиђена, да школа треба да учи о идентитетима, да границе више не постоје.

И све то се не ради случајно. То је план. План који се не крије. План који се већ примењује. И све док такви људи седе на челу универзитета, док блокаде трају, док се крузинг представља као академија, Србија неће ићи напред. Биће талац неколицине која хоће све, а нуди ништа.

Зато ово није само критика једног човека. Ово је позив на буђење.

КВИР_Disertacija

Милутин Недељковић / Васељенска