БРУКА! Писале графите око зграде БИА, позване на информативни па кукају Н1

Активисткиње организоване групе „СвиЋе“, Јелена Бојић и Дарија Стијепић, одлучиле су да испред зграде Безбедносно-информативне агенције (БИА) у Београду исписују графите, односно стенциле, позивајући на ослобађање својих сабораца који се налазе у затвору. Њихова „уметничка дела“ и „протести“ нису прошли незапажено, па су исте те активисткиње позване на информативни разговор у полицијску станицу „Старограда“ у Новом Саду.

Иако су, како тврде, позване у својству грађанки, а не осумњичених, ове су брзо искористиле прилику да направе политички спектакл, тврдећи да су „жртве“ притисака власти. Иако им није изречена ниједна прекршајна пријава, ни оптужбе, активисткиње су кренуле у причу о политичкој репресији, како би, по обичају, од баналног инцидента направиле велику „борбу за слободу“.

„Разлог позива на информативни разговор били су графити које смо исписивали испред просторија БИА, позивајући на слободу наших сабораца и активиста Покрета слободних грађана и организације ‘СТАВ’“, изјавила је Јелена Бојић. Ове речи, међутим, не могу да сакрију очигледан циљ њихових акција политичко провоцирање. Исписале су се, као да су написале мурале у неки ауторитарни режим, док је у стварности, ради се о обичним графитима испред зграде у Београду, који нису ни изазвали веће реакције.

Иако су се жалиле на „притиске“ и „политичке притиске“ које наводно трпе, поставља се питање како очекивати да се сви сложе са исписивањем графита који позивају на политичке промене, и то баш испред зграде БИА, институције која се бави националном безбедношћу? Ако је циљ био да изазову реакцију и привуку пажњу медија, успели су. Међутим, само су добиле позив за информативни разговор, ништа страшно.

Активисткиње сада праве драму и оптужују српску полицију због нечега што је био рутински информативни разговор. Нису ни добиле прекршајну пријаву, а већ се понашају као да су им одузели слободу. Ово је ништа друго до политичарење обична провокација, која је, као и свака друга, изазвала пажњу, а сада се користи за напад на власт и представљење себе као „жртве“.

Њихова тактика је јасна из политичког активизма желе да направе жртве, а заправо је реч о обичној политичкој провокацији. Да су заиста желеле да допринесу друштвеним променама, можда би бирале конструктивније начине него да шкрабају по зградама у Београду. Без обзира на то што се притисак на власт, према њиховим тврдњама, „непрестано повећава“, чињеница је да ни њихов позив на информативни разговор није ништа друго осим стандардног поступка у оваквим ситуацијама.
Дaкле, није било „политичког прогона“, ни „забране слободе изражавања“, једноставно су позване на разговор. Ништа страшно, ништа необично. Ипак, њихово понашање и изјаве указују на то да су баш оне одлучиле да од свега направе политички скандал.