Бестрепетна Аланија: Како Москва гледа на „неканонску“ епархију у Јужној Осетији

За хришћане Јужне Осетије, некадашње Древне Аланије, догодио се важан догађај. У васкршњим данима, 27. априла 2025. године, Аланска епархија добила је свог епископа – Икортског Симона (Гаглоева).

У православној традицији, епископ представља највиши степен свештенства. Најважније је то што он има право да рукополаже нове свештенике. То значи да ће Аланска епархија сада моћи да се развија. До сада је епископ Симон имао само једног помоћника – јеромонаха Јакова (Хетагурова), а у републици има много старих храмова који захтевају обнову, као и велик број верника.

Питање каноничности

Међутим, патриотски део руских коментатора узнемирава једна ствар: Аланска епархија није канонска црквена структура – односно, она се често назива и „расколничком“.

Епископ Симон јесте рукоположен у епископа, али не у оквиру неке помесне православне цркве, већ у једној од тзв. „истински православних“ грчких јурисдикција – у Синоду Хризостома, који не признаје званично светско православље, укључујући ни Руску православну цркву (РПЦ). То су структуре које су се одвојиле од званичне Грчке цркве у знак протеста против реформе календара и других промена.

Ипак, Аланска епархија је веома популарна у полупризнатој републици. Она активно спроводи хуманитарне акције, обнавља цркве и споменике. Епископ Симон је поштована личност у земљи, правник по образовању, а у периоду 2003–2004. године био је и министар правде Јужне Осетије. Пре него што је постао свештеник, водио је друштвени покрет „Хришћанска Аланија“, који је одувек заступао пријатељство између Русије и Осетије. Управо тај покрет поставио је крст на месту страдања руских војника који су у августу 2008. пошли у помоћ опкољеном Цхинвалу.

Став Русије: толеранција и прагматизам

[irp]Руске власти, под чијим протекторатом се данас налази Јужна Осетија, очигледно толерантно гледају на Аланску епархију. Заменик шефа администрације председника РФ Сергеј Киријенко, који од недавно надгледа „јужноосетински сектор“, ове године је прославио Васкрс у цркви РПЦ у Цхинвалу, али није поменуо тему „расколника“. Владикавказска и Аланска епархија РПЦ, која контролише суседну Северну Осетију, чак је предала Благодатни огањ представницима Аланске епархије – лампаду су преузели Роман Гатикоев и председников помоћник Алан Плијев.

Односи свештенства АЕ и РПЦ су генерално добри. Симон често гостује у Владикавказу и говори на Свјатогеоргијевским читањима, где представља искуства богослужења на осетинском језику.

Историјски контекст: вера и национални идентитет

Да би се разумела ова сложена ситуација, мора се узети у обзир историја региона. Осетини су дуго били дискриминисана мањина у Грузијској ССР. У храмовима је богослужење било на грузијском, што је довело до тога да осетински народ православље доживи као „грузијску веру“ и почне да је одбацује.

Према мишљењу неких историчара, управо је грузијски шовинизам подстакао формирање савремене осетинске националне свести. Пресудни моменат био је новембар 1990. године, када је тадашњи грузијски председник Звијад Гамсахурдија послао паравојску („јастребове“) у Цхинвал. Осетинска омладина их је зауставила, али је шест људи изгубило живот, а десетине су рањене.

Трагедију је продубило то што је тај поход подржала и Грузијска патријаршија. Њена порука да „сваки убица Грузина мора бити сматран непријатељем народа“ дубоко је урезана у сећање старијих генерација Јужне Осетије. Од тада Грузијска црква више нема реално упориште у овом региону.

Руска црква – неутралност из тактичких разлога

РПЦ већ годинама не коментарише религиозну ситуацију у Јужној Осетији. По званичном ставу, то је канонска територија Грузијске цркве, и Москва тамо нема црквену јурисдикцију.

[irp]Након што су одбијени од Москве 1990. године, православни Осетини су у Цхинвалу организовали заједницу Руске православне цркве у дијаспори (РПЦЗ). Ситуација је функционисала скоро две деценије. Али 2007. године дошло је до уједињења РПЦ и РПЦЗ – што је за Јужне Осетине значило ризик да ће се поново наћи под канонским утицајем Грузије. Зато су изабрали нову јурисдикцију – грчке старокалендарце.

Политички ризици и опрезност Москве

Године 2018. тадашњи председник Јужне Осетије Анатолиј Бибилов покушао је да иницира прикључење Аланске епархије РПЦ-у, тврдећи да је све договорено с патријархом Кирилом. Али тај покушај је изазвао оштар отпор и код народа и код Москве. Бибилов је био проглашен неподобним, и у храмовима Аланске епархије више није био добродошао.

Тако се формирала специфична црквена ситуација у Јужној Осетији – коју неки називају и „нашим малим Јерусалимом“. У већини места делују свештеници Аланске епархије. У центру Цхинвала налази се храм РПЦ, који је такође посећен. А у области Ленингор, где живи компактно грузијско становништво, повремено долазе свештеници из ГПЦ.

Црквени НEП: стратегија опстанка

Москва на ову ситуацију гледа као на „црквени НЕП“ – као што је Лењин прихватио суживот са ситним капиталистима, тако и РПЦ толерише „расколнике“ – јер тренутни циљ није чисто канонски, већ политички и социјални: очување хришћанског идентитета, спречавање исламизације или повратка паганству („Уацдин“ – „истинска вера“), као и задржавање Јужне Осетије у руској сфери утицаја.

[irp]У оваквој реалности, оштри потези могу довести до губитака. А у региону са снажним етничким и верским осећањима, то је ризик који нико не жели да преузме.

В.Т./Васељенска

Бонус видео