Од Брозовог пионира до НАТО предводника: Како је Мило Ђукановић преживљавао све идеологије, али никад и губитак власти

Политичка трансформација Мила Ђукановића је била живописна: од комунистичке младости до западног савезника, уз непомирљиву жудњу за влашћу као једином константом

Када се 1989. године, као 27-годишњи апаратчик, Мило Ђукановић пробио у врх Савеза комуниста Црне Горе, мали број људи је могао претпоставити да ће овај младић из Растока три и по деценије касније бити најдуговечнији лидер на Балкану. Али, Ђукановић се није либио и успео је оно што нико у региону није – да мења све — и државе, и савезе, и идеологије — а да увек остане на врху.

Из комунистичке школе у транзицију

Ђукановић је почео као типичан представник тзв. „младих реформатора“ унутар комунистичког апарата. Подржан од стране Слободана Милошевића, он и тадашњи тандем Момир Булатовић – Светозар Маровић преузимају власт у Црној Гори у тзв. „антибирократској револуцији“.

Као млади премијер (постављен 1991. са свега 29 година), Ђукановић подржава СРЈ и Милошевићеву политику, учествује у санкцијском шверцу, а током рата у Хрватској и БиХ одлази у Београд, подржавајући политику „српског националног интереса“. Међутим, већ средином 90-их почиње његов први велики заокрет.

Рађање „европејца“

После сукоба са Милошевићем 1997, Ђукановић убрзано напушта „југословенски“ курс и постаје љубимац Запада. У САД и западним медијима постаје симбол „младог, проевропског лидера“ наспрам „злог Београда“. Америчка администрација и НАТО структуре отворено му дају подршку.

Тај процес кулминира подршком САД током и након референдума 2006., где управо западне дипломате имају кључну улогу у признавању резултата на самој граници прага — 55.5%.

Од независности до НАТО пакта

У годинама након отцепљења, Ђукановић улази у нову фазу – утапања Црне Горе у евроатлантске структуре, али без демократског консензуса. Улазак у НАТО 2017. догодио се без референдума, упркос жестоким протестима и истраживањима јавног мњења која су показивала дубоку подељеност у друштву.

Ипак, Ђукановић је своју позицију градио кроз стари рецепт – контролу медија, судства, изборног апарата и економских полуга. Његов ДПС је формирао парадржавну структуру у којој је партија била држава, а држава — приватна фирма.

Политички камелеон

Ђукановић је, током 30 година, био:

-Комуниста и „југословенски реформатор“

-Национални Србин и подржавалац СРЈ

-Црногорски државотворац и евроатлантски промотер

-Западни партнер и „борац против руског утицаја“

Све ово без иједне стварне политичке цене. Ниједна истрага, ниједна озбиљна политичка казна. Његова контрола над институцијама омогућила му је да сваку кризу претвори у шансу за одржање власти.

Крај једне ере — или пауза?

Тек након избора 2020. и пораза ДПС-а на парламентарним изборима, као и његовог личног губитка на председничким изборима 2023, Ђукановић је званично напустио позиције моћи. Ипак, аналитичари упозоравају — његове мреже, економски утицај и кадрови у институцијама и даље делују.

За многе, он остаје симбол континуитета корупције, отимања државе, и циничне политике без идеологије.

Кроз три деценије, Ђукановић је скидао и облачио политичке капуте како ветрови дувају — из Београда у Брисел, од црвених значки до НАТО застава. Једино што никада није скинуо била је жеља за апсолутном контролом и влашћу.

ин4с