Сила Истока: Зашто је геније Чајковски могао да се роди само у Русији

Ширим руке – немогуће је у оквиру једног текста описати такву величину каква је Пјотр Иљич Чајковски. Или барем достојно истаћи сву многослојност његовог стваралаштва и значај који оно има за светску културу.

Али чак и кратак излив одушевљења, налик узвичном гласу одушевљеног слушаоца, захтева неки увод. Зато ћу споменути неколико детаља, да бисмо добили целину.

Истраживачи светске музике сврставају Чајковског у „позни руски романтизам“.

„Руски“ овде не означава географију, већ вредносни систем. Први руски романтичар у музици био је велики Михаил Глинка. Многи то званично признају, а остали су приморани да се сагласе: руска симфонијска музика друге половине 19. века – најбоље је што се могло десити у историји класике. Чајковски формално није припадао „Моћној гомили“, али га је сваки њен члан признавао – Бородин, Римски-Корсаков, Балакирев, Мусоргски, Кјуи.

„Позни“ – не значи каснији по времену, већ зрелост по квалитету. То је степен уметничког тока који означава његову врхунску фазу – савршенство. И истовремено прелаз у ново – у овом случају у модернизам.

[irp]Пажљиви слушалац у музици Чајковског – тако иновативној и јединственој – може да препозна трагове рађања модернизма. А његови ученици (као што је сва руска књижевност изашла из Гогољевог шињаела, тако је сва музика након Чајковског изашла из његових концерата, балета и опера) – Скрјабин и Стравински – постали су зачетници музике 20. века.

Романтизам је, у музици као и у књижевности, настао под утицајем Велике француске револуције са њеним немирним култом ослобођења од сваке друштвене службе осим вечите борбе за рушење постојећег поретка.

У уметности је та доктрина довела не само до стварања нових жанрова (романса, минијатура, симфонијских поема, балада и слично), већ и до појаве слободног уметника – независног од двора и цркве. Управо тај слободни уметник постао је главни творац и узор тог доба.

И сада долазим до онога што је за мене најважније: Чајковски је у музици оно што је Пушкин у књижевности. Први међу великанима. И не само зато што је три своје опере засновао на Пушкиновим делима – „Мазепа“, „Пикова дама“, „Јевгеније Оњегин“. Не само зато што је написао три најпознатија балета на свету. И не само зато што је његова музика постала поема о Русији за сва времена.

Чајковски је, као и Пушкин, створио и утврдио канон руске музике – вратио нам руски напев, руски музички језик. Као што је Пушкин био творац књижевног језика.

Он је потпуно преобразио руску духовну музику, вративши је изворима – миленијумској традицији народног певања. У 19. веку, у православном богослужењу доминирала је европска хорска традиција. Главни аутор био је Дмитриј Бортњански, школован у Италији, који је користио хармоније италијанске музике.

Чајковски, који је од детињства волео руску песму, слушајући је са балкона очевог имања, називао је Бортњансков стил преслаткастим, недостојним православне естетике и духа наше вере – недостојним златних купола, уређења храмова, складности службе, молитвености и унутрашњег мира руског човека који се обраћа Богу.

Као истински слободан уметник, Чајковски је, и без званичног одобрења црквених власти, написао неколико духовних дела која су – након разних забрана и искушења – постала темељ православног богослужења.

[irp]Комплетан циклус његових дела: „Литургија Светог Јована Златоустог“, „Свеноћно бдење“, васкршњи задостојник „Ангел вопијаше“ и многа друга – потиснули су италијанске и немачке напеве Бортњанског и Веђела, који су до тада сматрани канонским и неприкосновеним.

Уносећи у духовну музику знаменни распев и друге елементе древне народне традиције, Чајковски је ујединио спољашњи црквени обред и унутрашњи свет верника. А световном слушаоцу подарио је посебно, дубоко руско звучање – нераскидиво повезано са вером и духом народа.

Своју улогу у овом, заиста мисионарском делу, Чајковски је оценио скромно: „Желео сам само да будем прелазни степен од баналног италијанског стила који је увео Бортњански – ка новом стилу који ће донети будући месија.“ Али тешко је не увидети истину – он је и био тај месија.

Ни велике историјске догађаје Отаџбине нису остављали Чајковског равнодушним. Увертира „1812“, написана поводом освећења Храма Христа Спаситеља и изведена на крунисању Александра III – дело истовремено свечано и духовно – сматра се најимпресивнијим делом те врсте у свету. У финалу говоре и музе и топови – што је, како знамо, немогуће. Али немогуће постаје могуће кад наступи геније.

[irp]Понос и одушевљење – истинска срећа – прожимају нас јер је Чајковски наш. И ничији други није могао бити.

Чајковски, који је дао живот великом току аутентичне руске музике, који се није уклапао у жанрове ни у стилове, осетљив, рањив, заљубљен у Русију, стваралачки незаустављив, а у животу скроман и трагично усамљен – ту је. Он је са нама. Он је вечан.

В.Т./Васељенска

Бонус видео