Оливер Томић: ЦРКВА

Онај који себе сматра Србином и православним хришћанином, не треба никако да сметне с ума чињеницу да Црква постоји без обзира на то да ли ће Јој се он придружити и у Њој боравити, или ће се од Ње удаљити, а можда и сасвим отпасти.

Сигуран начин да се неко од Цркве удаљи јесте да ташто помисли да Јој је баш он лично неопходан како би Она постојала у Својој пуноћи, те да будаласто поверује да би Она без њега била некаква „крња Црква“.

Таква заблуда полако али сигурно у том вернику (?) производи извесно осећање незадовољства и ускраћености, јер је он све више прожет уверењем да му Црква дугује нешто, ако не и све.

Црква, међутим, увек јесте и заувек ће бити пуна и савршена, не само без њега, него без било ког живог човека на земаљском шару, пошто у њој јесу (и биће) сви и само они који треба да буду.

Глава од Цркве је у векове векова Христос лично, а у Њој су анђели, Богородица и сви светитељи и светитељке (апостоли, мученици, преподобни, свети Оци итд). Ту, истина, има места напретек за све остале људе, како већ живе, тако и оне још нерођене, али нико никад ту не „фали“.

То значи: све да потпуно нестане и читаве Српске православне цркве као институције, и да сасвим опусте њени храмови, Црква би остала нетакнута, а у Њој већ јесу свети Срби.

Да ли ће их у временима која долазе бити још, мање зависи од СПЦ, а много више од слободне воље, стања душе и настројења срца сваког Србина појединачно.

А наше воље, душе и срца, пак, зависе од оног што мислимо и што чинимо себи, ближњима, душманима, Српској цркви и држави. Стога пазимо и смерно стојмо, уместо што чинимо све супротно од тога.

Глумац Оливер Томић,
универзитетски професор, историчар уметности, византолог

Васељенска