ДОГОВОРЕНО У АМБАСАДАМА: Будућа власт коалиција Шаровића и Саве Манојловића?

Док Србија корача кроз нестабилно унутрашње и спољнополитичко време, две фигуре све чешће се појављују као „спонтано“ створени лидери опозиције: Немања Шаровић и Саво Манојловић. Један делује са позиција традиционалног национализма, други под плаштом грађанског активизма и европејства. А заједно, представљају контролирану и пажљиво пласирану дихотомију која има за циљ да заузме читав спектар незадовољних, док се народу и даље не нуди ниједна реална, суверена алтернатива.Шаровић: Последњи Mohиканац радикалне деснице или контролисана опозиција?

Бивши заменик Војислава Шешеља, данас лидер мање познате партије, Немања Шаровић представља себе као „једини глас српске државотворне деснице“. Његова реторика је оштра, усмерена против НАТО-а, глобализма и албанских претњи на КиМ. Управо то га чини омиљеним у круговима национално разочараних бирача. Али ко га заправо „гура“?
Присуство у одређеним медијима који нису склони власти, иста реторичка матрица као код „контролисане деснице“ на Западу (као Марин Ле Пен или Виктор Орбан у одређеним фазама), бацају сенку сумње да се овде ради о „контролисаној алтернативи“ намењеној да каналише енергију патриотског дела народа, али у политички безопасном смеру.Саво Манојловић: Активиста с лиценцом или нова генерација западног утицаја?
С друге стране, Манојловић је представљен као млади, образовани правник који „нема везе са политиком“, а већ годинама систематски добија подршку кроз медије НВО сектора, западне амбасаде и платформе као што су N1 и Nova. Његов наступ, иако грађански обојен, препун је суптилних сигнала који одговарају западним интересима: прозападни ставови, евроунијатска логика и пажљиво избегавање теме КиМ или страних инвестиција.Опозиција их наизглед дели, али у суштини гура у истом смеру
Један је ту да покупи разочаране родољубе, други оне који маштају о Европи. Али заједничко им је што ниједан не доводи у питање дубинске структуре моћи, страни утицај или економску зависност. И један и други оптужују власт, али нико не дира систем. Такав приступ одговара и делу опозиције, којој треба привид алтернативе, и странцима, којима не треба нова власт, већ стабилно контролисано незадовољство.Закључак: На изборима између те две крајности победник је СНС
У овој медијској игри, гласач се доводи у ситуацију да бира између симболичке деснице и софт-Грађанизма, док се прави суверенизам и реална политика скрајњују. И зато, упркос критикама, СНС остаје једина реална опција за оне који желе стабилност, државу која функционише и власт која се свиђало се то неком или не бар делимично одупире спољним утицајима.