„БЕОГРАДСКИ СИНДИКАТ“ је постао саучесник политичке инфатилности

Нема више оне снаге у Синдикату. Нема оне субверзије. Данас, њихово учешће на протестима д‌јелује као усиљена обавеза, као дио уговорене улоге у позоришту грађанистичког глуматања. Стоје уз блокадере који више не знају ни зашто стоје. Ни репери, ни блокадери нису више сигурни да ли су ту да се нешто заиста мијења или само да се прави видео-клип за мреже.

Некако су постали симптом шире болести која се манифестује кроз естрадизацију политичког ангажмана без икаквог циља. Њихови наступи на протестима и блокадама више не д‌јелују као чин солидарности, већ као ритуал у функцији очувања сопственог бренда

Београдски синдикат је некада био више од музичке групе, данас су само хроничари туђих побуна.

Били су симбол урбане побуне, аутентичног гнијева и глас генерације која је одрастала на рушевинама ратова, транзиције и политичке преваре, данас су симбол рециклираног бунта. Њихове прве пјесме биле су оруђе против система који је угњетавао обичног човјека и зато су их многи поштовали чак и онда када нису слушали ту врсту музике. Данас, међутим, тај исти колектив д‌јелује као своја карикатура. Остали су заглављени у прошлом времену, њихов политички речник се није развијао, њихова анализа стварности је остала у раним двијехиљадитим, а њихова порука више не продире, само одзвања.

Дубоко је тужно кад они који су некада говорили у име народа данас не умију ни да га чују. Кад некадашњи симбол отпора постане симбол позе и јефтини декор. Београдски синдикат, група која је некад палила искре уличне свијести, данас личи на политичког туристу у намјерно изазваном хаосу. Почели су да се појављују са еспресом у руци на блокадама, док репују за камеру и кују нове риме у име симболичког присуства. Да се види да су ту и да не испадну „аполитични“.

Истовремено, блокаде су постале нова религија за све који немају шта да понуде, али имају потребу да се осјете важним. Без концепта, без циља, без обавезе. Само треба стати, блокирати, галамити. Тај нови свети троугао, улична гужва, Београдски синдикат и Брисел, смрди на парадокс. Момци из групе су се добровољно свели на естетизацију блокада, глорификацију парализе, хаоса и улице као једине сцене. Снисходљиво из првог реда театра које све више личи на политички перформанс, налази се Београдски синдикат, који је некада био симбол урбаног бунта, а данас је карикатура старе славе која скакуће у кадру.

Нема више оне снаге у Синдикату. Нема оне субверзије. Данас, њихово учешће на протестима д‌јелује као усиљена обавеза, као дио уговорене улоге у позоришту грађанистичког глуматања. Стоје уз блокадере који више не знају ни зашто стоје. Ни репери, ни блокадери нису више сигурни да ли су ту да се нешто заиста мијења или само да се прави видео-клип за мреже. Некако су постали симптом шире болести која се манифестује кроз естрадизацију политичког ангажмана без икаквог циља. Њихови наступи на протестима и блокадама више не д‌јелују као чин солидарности, већ као ритуал у функцији очувања сопственог бренда.

Очигледна је чињеница да је Синдикат постао саучесник политичке инфантилности која једино нуди антагонизам, покушавајући на силу да романтизује протесте. Да ствари буду горе, острашћена реторика која се чује и на протестима и у њиховим пјесмама више не прави разлику између власти и државе. Све се руши, све се пљује, све је иста мета. Постали су политички површна екипица којој су блокаде постале метода за опстанак на сцени на којој се злоупотребљава незадовољство једног дијела народа.

Свака блокада постаје прилика да се понови исти рефрени „против зла“, „за народ“, „доста је“. Али кад се загребе испод парола, испод наводне храбрости, испод капуљаче и референци на некадашње битке, све д‌јелује шупље. Синдикат не говори више у име оних који ћуте. Он шапуће у име оних који већ вичу, само да би се одржао на мапи. Њихова подршка блокадама и протестним окупљањима д‌јелује више као инстинкт преживљавања у медијском и културном простору, него као последица унутрашње потребе за правдом.

Најлицемјернији слој овог политичко-културног циркуса јесте то што се све више блокада, протеста и „народних борби“ претвара у процесију ка Бриселу. Као да је у Бриселу смисао српског постојања, као да ће нас „међународна заједница“ избавити од наших противурјечности. Као да се политички захтјеви добијају тужакањима по Бриселу, а не у озбиљној политичкој артикулацији, коју не нуде ни блокадери, ни њихови културни гласноговорници. И у том спектаклу без сржи, Београдски синдикат стоји као сценографија, не као осуда, него као украс.

Проблем није у томе што Синдикат подржава протесте. Проблем је у томе што подржава све, без критеријума. Сваку блокаду, сваку паролу, сваки нови празан поклич. Као да им је свеједно шта се тражи, све док се виче. У томе нема ни доследности, ни интегритета. Само навика да се буде „на правој страни“, иако та страна све више личи на маркетиншки пакет за западну јавност.

Београдски синдикат је некада био фронт. Данас је реп фасада која слаже риме хаоса и чека да неко у Бриселу запише добру оцјену. Синдикат више није одраз народне енергије, већ инструмент без адресе, легитимитета и визије. Нажалост момци из Синдиката су постали статисти заробљени у туђина, неки по задатку, неки по инерцији због нове љубавне партнерке, а неки из моде.

Владимир Вуковић, уредник АЛОонлине