Како су комунисти смањивали број жртава геноцида у НДХ

Недавно је обиљежено 80 година од пробоја логораша из Јасеновца. Много је тога већ написано и записано о страдању невиних људи у овом логору смрти, али када би се поменуло име академика, професора и доктора Србољуба Живановића, вјероватно би тек мали број људи знао о коме се ради. Он је био неко ко је фактички читав свој живот посветио неуморном залагању за утврђивање чињеница везаних за геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Ромима за вријеме Другог свјетског рата на простору НДХ.

Истраживање 1964.

Живановић је 1964. године био постављен на чело комисије која је требало да утврди тачан или приближан број убијених у јасеновачком комплексу логора. О томе, на шта је све наилазио, али и кроз шта је све пролазио због ових истраживања, свједоче његове многобројне биљешке. Како је навео у једној од њих, иако је ископавање посмртних остатака логораша рађено двадесет година по ослобађању логора и даље се осјећао грозан мирис посмртних остатака убијених и закопаних логораша. Тада се дошло до закључка да је близу двадесет одсто жртава живо отишло у гроб.

– Од ударца у главу могло се умрети на лицу места, али ако је маљ скренуо и није пробио лобању, створио је велико унутрашње крвављење, то је могло одмах да однесе живот, а могло је да траје и више недеља па да жртва лагано умире. Они који су на тај начин страдали нису умирали неколико недеља, већ највише неколико дана, јер су то били тешки ударци, а жртве су биле бацане у јаме тако да је и то убрзавало умирање – записао је Живановић.

[irp]Комисија је на простору усташког логора смрти Доња Градина вршила ископавања великих рака, односно масовних гробница у којима су сахрањивани људи који су довођени директно из села у којима су их усташе ухватиле. Том приликом пронађен је и великих број личних предмета, као што су дјечје флашице за млијеко, златници, крстићи, што је указивало да, у логору смрти Доња Градина, починиоци злочина нису имали времена ни да опљачкају жртве.

– На два квадратна метра, површини једног просечног гроба, било је сахрањено у просеку двадесет седам људи, једни преко других. Када се истражује једна таква рака, па када у руке узмете поломљену лобању једногодишњег детета, то вас промени заувек. Ја сам као судски антрополог свашта видео и навикнут сам на свашта, али ово је било…. Онда можете замислити какав је то осећај био. Када видите цуцле, кантице за млеко, флашице – наводи се у једној од његових биљешки.

Шокантне бројке

Када су у и питању коначни резултати о броју страдалих, они су шокирали и саме чланове комисије. Прорачуне је вршио Антон Погачник који је уједно био и најстручнији. Његова цифра је износила 730.000 убијених Срба, 33.000 Јевреја и 80.000 Рома. То је број иза кога смо, како је записао Живановић, могли да станемо на основу расположивих форензичких доказа.

– Чак смо се и сами уплашили од тих цифара, јер смо били свесни да су оне у стварности вероватно много веће. Усташе су се саме хвалиле у званичним дописима Трећем рајху да су убиле милион и 400.000 Срба. Нацистички обавештајци су пак те цифре сматрали нереалним и процењивали су да је број убијених Срба у Јасеновцу између 900.000 и једног милиона – записао је Живановић.

У наставку својих биљешки додаје да је одмах по сачињавању овог извјештаја дошло до првих притисака на све чланове комисије од стране тадашњих комунистичких власти. Живановић почиње да проживљава личну драму у страху за свој и живот своје породице. Како је навео, постојао је константан притисак с врха да коначна цифра мора бити много мања.

– Дуго смо размишљали шта да радимо, али смо на крају потписали извештај у коме је стајало да је убијено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Мој потпис је био први, као председника комисије. Знали смо да су ти бројеви можда и мањи од реалних и због тога на даље смањивање једноставно нисмо могли да пристанемо – наводи Живановић.

Бијег у уганду

Непосредно по повратку са ископавања, октобра 1964. године, пристаје на ексклузиван интервју за магазин „НИН“. Међутим, он никада није објављен. Када је одлучио да оде у редакцију и потражи новинара с којим је разговарао добио је одговор да он више не ради ту. Један од уредника дословно му је рекао: „Ти никада ниси долазио овде, нити си икада давао интервју за било кога. Не помињи ово више никоме ако ти је стало до тебе, али и до свих нас осталих које познајеш.“ Схвативши у каквој ситуацији се нашао, одлучује да емигрира у потпуној тајности и то пет и по мјесеци по завршетку ископавања и потписивања извјештаја. Прво је отишао у Уганду, јер знао да га одатле неће изручити у случају захтјева за екстрадицију.

– Тамо је био највећи Центар за медицинска истраживања у Африци. Касније сам, 1968. године добио позив да одем Велику Британију и тамо радим као професор на Краљевској академији. Пристао сам без размишљања. У Југославију се нисам враћао све до краја осамдесетих година прошлог века. Тамо су ми ионако сва врата била затворена. Веровао сам и да ће моја породица бити сигурна све док се не будем вратио или појављивао у јавности са резултатима своје комисије. Управо зато су ти резултати остали скривени од очију јавности све до 1991. године – стоји у овим његовим личним биљешкама.

Први повратак у Београд услиједио је 1989. године. Приликом ове посјете одлучио је да обиђе свој стан у Земуну, те да се сретне са породицом и пријатељима које годинама није могао да види. Међутим, неко га је покушао убити. Док је возио батајничким друмом отказале су му кочнице на аутомобилу и свом силином је ударио у аутобус. У моменту док је покушавао да отпузи из аута на њега је налетио теретни камион. Возач камиона бјежи са лица мјеста, а прву помоћ му указују путници и возач аутобуса. Полицијски увиђај је установио да су му кочнице намјерно онеспособљене. Његов аутомобил је након тога мистериозно нестао иако је требало да послужи као доказ у процесу против НН лица. Ни идентитет возача никада није утврђен. Пријатељи му након тога јављају да му је стан озвучен. Одлучује да поново побјегне из земље.

Животно дјело

[irp]Поново се враћа 2000. године када прихвата позив да предводи нову Међународну комисију за истраживање злочина у Јасеновцу. На основу расположиве документације и нових ексхумација нова комисија је као коначну цифру утврдила да је у Јасеновцу убијено између 700.000 и 800.000 Срба, 23.000 Јевреја и више од 80.000 Рома. Након тога, колеге му јављају да се неки људи распитују за њега, али и да је расписан конкурс да му се нађе замјена. Поново бјежи у Лондон у ком остаје све до своје смрти.

Умире почетком 2024. Био је један од најмлађих доктора наука у СФРЈ. Његова открића из области анатомије уврштена се у чувену Грејову Анатомију 1973. године. Неуморно се залагао за утврђивање чињеница везаних за геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Ромима за вријеме Другог свјетског рата на простору НДХ. Награду „Растко Петровић“ добио је за књигу „Јасеновац“, а био је носилац и меморијалних плакета и награда удружења преживјеле дјеце логораша Јасеновца из Србије и Републике Српске. Био је и суоснивач Фондације за сјећање на Јасеновац и холокауст са сједиштем у Лондону, као и предсједник Комисије за истраживање истине о Јасеновцу, чију је Декларацију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ усвојила Народна скупштина Републике Српске 2015. године.

Страдање Рома

[irp]Живановић је врло често истицао да је најтеже било утврдити број погубљених Рома у Јасеновцу. Како је говорио, њих су сви убијали, а нико их није бројао. По попису послије Другог свјетског рата на територији БиХ, која је била у саставу НДХ, остало је у животу само 450 Рома. У самој Хрватској 453, што значи да је мање од 1.000 Рома преживјело геноцид. Не постоји нажалост више ниједан траг о гробницама Рома, ни у Доњој Градини, ни у самом Јасеновцу. Документа говоре да је само 1942. убијено више од 40.000 Рома у НДХ.

Катера.Њуз

Бонус видео