„Видим их у црнини, тату с брадом. Све ми је било јасно“

Прошле су 24 године. А опет, као да и нису — од тог 16. фебруара 2001, дана који ће заувек променити све. У злочину без казне, када је аутобус „Ниш експреса“ дигнут у ваздух код Подујева, међу 12 убијених Срба биће и Мирјана Драговић. Имала је свега 20 година.

— Помињем је сваки дан. Скоро сам размишљала да сам заборавила како јој глас звучи. И онда га тражим у гласу своје и братове деце. Гледам ко више личи на њу, ко мање, ко је покупио неку њену особину — прича, а плаче Јелена Стојановић крај гроба сестре јој Мирјане.

Касно је поподне у Лапљем Селу. Мрак само што није. Почиње и кишица. Наслоњено на Грачаницу, а стиснуто међу новим тржним центрима, зградама, хотелима, заграђено ауто-путем — Лапље Село су заправо српске куће, веш на жици испред њих и понека институција давно измештена из Приштине.

Улазимо у порту Цркве Свете Петке. У њој је и гробље. Већ нас чека Јелена крај споменика. Огроман, а на њему слике само једне девојке. И опроштајне речи свакога из породице. Те 2001. Мирјана је била прва, а Јелена трећа година приштинског Правног факултета. Сестре су заједно ишле у Врање да полажу испите, јер је све приштинско, а српско, било измештено још ’99. Преспавале су код родбине у Лесковцу, која их је изјутра возила у Прокупље на аутобуску станицу. Петак, 16. фебруар, био је дан уочи Задушница. Аутобуси „Ниш експреса“ крцати. Кренули расељени Срби на своје гробове.

— Ушле смо у други по реду, нас пет-шест је стајало. Отишла сам скроз позади с колегама, а Мирјана је остала напред. Дечачић од две године, Данило Ћокић, кога није ни знала, насмејао јој се, обрадовао кад је ушла. И села је напред да га држи у крилу, да се игра с њим. Његов отац јој је уступио место — сећа се Јелена сваког детаља.

Чим су прешли административни прелаз, конвој аутобуса добио је пратњу КФОР-а. Село Ливадице код Подујева…

— И на пет-шест километара од прелаза само смо полетели у ваздух! Сећам се трена кад смо одскочили, а потом је настао вакуум од неколико минута, након чега ме буди ужасан бол. Десна бутна кост ми је била сломљена, зглоб ишчашен, нога је буквално била иза мене. Годинама сам после тога осећала мирис асфалта и паљевине, а увек сам одскакала у кревету кад ме ухвати први сан.

Кад је дошла к себи, тражи сестру.

— Другови су ме извукли и одмах сам убачена у шведско борно возило КФОР-а. Ту су ми дали инјекције за болове да не бих много вриштала. Све време сам свесна и питам је ли је неко видео, знају ли где је. Већина путника дезоријентисана од детонације, КФОР наизглед неповређене помера према прелазу, враћа у централну Србију. А мене хеликоптером пребацују у Бондстил, где нас је било 10–15. У свом том бунилу су ме возикали између тих старих, повређених људи да им преводим колико им је година, шта их боли… Потом су само мене пребацили у немачку војну болницу у Призрену, јер сам инсистирала да ме не враћају за централну Србију, хтела сам да останем овде — прича Јелена, која је била међу 43 повређена.

Документа УНМИК-а: Знали су за напад

КФОР и УНМИК унапред су знали да „деветочлана терористичка ћелија“ спрема напад на аутобусе који су превозили Србе, објавио је РТС 2022. године, позивајући се на поверљива документа полиције УНМИК-а и разговор са изворима.

Тог дана, како наводи РТС, на брду код Ливадица седела су два мушкарца и чекала пролазак конвоја. Бомба са готово 100 кг експлозива била је скривена у цеви за дренажу испод магистралног пута. Непосредно пре проласка аутобуса развукли су жицу до стабла на узвишењу изнад пута, запалили цигарете и чекали. На сигнал трећег припадника групе, привезали су жице за акумулатор и активирали бомбу тачно испод аутобуса. На месту активације пронађени су опушци.

Наредбом КФОР-а, кратер је затрпан да би се саобраћај нормализовао — чиме су уништени докази. ДНК са опушака поклопила се са подацима из убиства у Немачкој из 1997. године. Осумњичени Фљорим Ејупи, прво осуђен на 40 година затвора, касније је ослобођен због „недостатка доказа“.

Туга без краја

Јелена је два пута оперисана. Уз њу су све време били монаси из Светих архангела крај Призрена.

— Сваког дана су ме тешили, бодрили, били ту за све. Али нико неће да ми каже шта је с Мирјаном. Нико од куће не долази. Све сам размишљала, ако дође мама — добро је. А ако дође тата…

Много је шетала на штакама да јој се крв спусти, да не би имала вртоглавице. И у једној од тих шетњи стиже посета.

— Долазе тата, ујак и стрина. Издалека их видим у црнини, тату с брадом. Знала сам. Ништа није требало да ми кажу, све ми је било јасно — плаче.

С Мирјаном је страдао и мали Данило кога је мазила. Најмлађа жртва. С њима и родитељи. Невини, као и сви. Ејупи — на крају — ником ништа.

На сестрин гроб Јелена ће отићи први пут тек за 40 дана. А данас иде на два. Очев је поред.

— После толико времена наду у правду немам. Отац је умро, правду није дочекао. Родитељи су много патили. У животу нема горег од губитка детета. Мама цео живот носи тугу, смањила се, али жива је, то сам сигурна, само због брата и мене. Он је тада имао само 14 година.

Данас Јелена има троје деце, као и брат јој. Иако су године прошле, ништа се не мења.

— Кад год ме нешто обрадује или растужи, помислим како би то било с њом.

[irp]А криви ли судбину, или само злочинце?

— Не знам шта да кажем. Није ни требало да кренемо први. Селе смо у други аутобус по распореду, али у оном првом се нешто није слагало у документацији — и ми смо кренуле прве. И одлетеле у ваздух…

Јелена С. Спасић/Курир.рс

Бонус видео