Шта се дешавало између Васкрсења и Вазнесења Господњег?

Период између Васкрсења Христовог и Његовог Вазнесења за мене представља најзагонетније време. Јеванђеља детаљно описују живот, проповед и страдање Спаситеља, доводећи своју причу до Васкрсења, али о томе шта се дешавало после Васкрсења говоре врло штуро и уопштено.

Зашто Христос није одмах по Васкрсењу узишао на небо, већ је узео паузу од четрдесет дана? Где је боравио у том периоду, о чему је разговарао са апостолима, шта им је предавао?

Чини се да би управо те беседе требало да буду најважније — као круна Његове трогодишње проповеди. И ко су били они људи који су васкрсли након Христовог Васкрсења и показали се многима? Тај догађај се помиње готово успут, а ипак би морао да има огроман одјек — ако је само васкрсење Лазара потресло Јерусалим, шта тек рећи за „устанак мртвих“?

И где су ти људи после нестали?

Светоотачка тумачења не пружају одговор на та питања. Не верујем да би такав догађај могао проћи незапажено код незнабожаца, а ипак ни Јосиф Флавије, јеврејски историчар тог доба, о томе ништа не помиње. Шта год да мислимо и замишљамо, одговора нема. Али можемо покушати да извучемо закључке на основу догађаја који су уследили након Вазнесења Христовог.

О чему Христос није говорио својим ученицима?

Господ као да је прећутао апостолима две важне истине — и зашто, не знамо.

Прво, апостоли нису знали да Христова жртва има универзално значење — да се односи не само на јеврејски народ, већ на цело човечанство. То показују расправе у првим хришћанским заједницама, састављеним од Јевреја, о томе како поступати са незнабошцима који су поверовали у Христа. Апостоли нису имали одмах јасан одговор. Схватање универзалности Христа дошло је постепено, нарочито након крштења римског капетана Корнилија и деловања Духа Светога који их је водио ка том разумевању.

Друго, видимо из Дела апостолских и из посланица апостола Павла да су хришћани очекивали Други долазак Христов врло брзо — можда чак из дана у дан. Продавали су своја имања, живели у заједници, у уверењу да ће се Спаситељ убрзо вратити и судити свету. Уопште нису рачунали да ће проћи векови. Можда би се њихово понашање значајно разликовало да су знали да ће тај повратак наступити тек кроз хиљаде година.

Апостол Павле, који је лично доживео Христово јављање, такође је делио то уверење. Његове посланице сведоче о томе. Он је сматрао да ће се Христос вратити након што се Јеванђеље пренесе по свој васељени — тојест у оквиру Римске империје и околних области.

Шта су апостоли могли сазнати од Христа након Његовог Васкрсења?

Очигледно је да су апостоли након Васкрсења радикално променили разумевање Месије. Спознали су да Он није само потомак Давидов који треба да ослободи Израиљ од римског ропства, већ Сам Бог који је постао човек. Схватили су да Христова смрт није била пораз, већ део Божијег плана који је преварио и победио ђавола.

Из корена се променило и њихово схватање живота и смрти. Смрт више није била страшна — постала је пролаз у други облик постојања, у коме ће поново бити са Христом. Управо то им је дало храброст да постану неустрашиви сведоци Истине.

Такође, добили су јасну мисију — да иду и проповедају Јеванђеље по целој земљи. Може се претпоставити да су беседе васкрслог Христа биле усмерене на оснивање Цркве и принципе њеног функционисања. Јерархија и рукоположење су се појавили већ у најранијим заједницама и нису изазивали спорења.

Чини се да је Божанска педагогија била таква да апостолима буде дато онолико колико могу да приме. Јер све што су сазнали након Васкрсења, потпуно је преокренуло њихов живот, вредности, разумевање Бога и човека. И то је било довољно да наставе своју мисију.

Све остало што је било потребно за проповед и спасење, надомештао је Дух Свети, који се обилно изливао на првохришћанске заједнице.

Протојереј Сергеј Успенски/Савез православних новинара

Бонус видео