СРБЕ ИЗБАЦУЈУ НА УЛИЦУ! Албански сепаратисти кренули у отворено ПРОТЕРИВАЊЕ – Вашингтон ЋУТИ, Брисел АМИНУЈЕ!

На северу Косова и Метохије, нема више ничег ни тихог ни прикривеног. Оно што се дуго називало “тихо етничко чишћење” Срба, а које се спроводило системским притиском, административним шиканирањем, укидањем институција и сталним присуством тзв специјалаца на југу и северу Ибра, прерасло је у отворену репресију. Под изговором “владавине права” и “реинтеграције”, албански сепаратисти уз пуну подршку Запада почели су директно, и насилно, да уклањају Србе са њиховог огњишта.

Последњи чин у овом сценарију одиграо се у Лепосавићу. Градоначелник изабран у изборима које је бојкотовала српска заједница, Љуљзим Хетеми, и његова заменица Марина Богојевић, чије име све чешће изазива згражавање међу локалним Србима, уручили су налог за рушење двадесет српских кућа. У тим кућама тренутно живи око 80 људи. Међу њима су породице са децом, расељени из других делова Косова и Метохије, и они који су се у последњих неколико година вратили, верујући у сигурност коју им гарантује држава Србија.

Истовремено, ова иста администрација већ је преузела Спортско-туристички центар у Лепосавићу, уклонивши српске симболе и поставивши заставе тзв. Косова. Врата хале су заварена, а грађани су грубо уклоњени из просторија које су сами градили и одржавали деценијама. Преко ноћи, институција културе и спорта претворена је у административну испоставу Приштине.

Идеја је јасна и једноставна – притисак. Брисел и Вашингтон више не користе дипломатске ни правне механизме. Уместо тога, подржавају систематско гушење српског присуства на Косову и Метохији. Преко својих представника, шаљу сигнал да је отворено протеривање дозвољено, чак и пожељно. Ћутање Европске уније и других западних структура није само прећутна сагласност – оно је охрабрење. Срби су, у њиховој рачуници, жртвени чип за нови договор са Београдом.

Овим потезима, власт у Приштини жели да изнуди реакцију Србије. Да је увуче у отворени сукоб. И док председници и дипломате понављају мантре о миру и стабилности, на терену се одвија процес који све више личи на ратни сценарио, само што је овај пут фронт у српским домовима, а оружје су налози за исељење, полицијске патроле и бирократске одлуке.

Србија се формално противи, али без јасног механизма одбране. А Срби на Косову поново остају сами, изложени, у страху и неизвесности, са осећајем да се историја поново понавља. Једина разлика је што данас сви све виде – и нико ништа не чини.

Софија Марић / Васељенска