Геополитичке последице рата између Израела и Ирана

Једнострана одлука израелског премијера Бењамина Нетањахуа да изврши ударе по иранским нуклеарним и другим објектима носи са собом озбиљне геополитичке последице и ризик од увлачења администрације Доналда Трампа у шири сукоб. Управо Трампова администрација је настојала да реши питање иранског нуклеарног програма путем дипломатских преговора, који су имали потенцијал да доведу до конкретног напретка. Управо та чињеница могла је послужити као окидач да десничарски кабинет у Тел Авиву одлучи да делује самостално и постави Вашингтон пред свршен чин.

Нема сумње да је овај потез, који се оправдава егзистенцијалним мотивима, изузетно ризичан и са неизвесним исходом — као што је то већ виђено у дуготрајном и непрегледном конфликту у Појасу Газе. У том контексту, релевантна је анализа из недавно објављеног извештаја корпорације RAND о ратовима будућности, у којем се говори о „разуђености“ фактора војне моћи, по узору на постмодерни „маглу рата“, у којој не постоји јасна победа или крај, већ континуирано стање кризе које захтева сталну мобилизацију друштва. За Израел, ово би могао бити тест унутрашње кохезије и отпорности друштва.

Истовремено, овај сукоб се дешава у кључном тренутку за саму Америку, која пролази кроз дубоку трансформацију започету такозваном „конзервативном револуцијом“ под вођством Доналда Трампа. Сада ће се Трампова администрација највероватније преусмерити са дипломатског решавања иранског нуклеарног питања на спречавање пораза Израела — али уз потенцијално ослањање на сарадњу с Москвом и можда чак и с Пекингом. То би могло отворити простор за обнову „троугласте дипломатије“, што би представљало један од ретких позитивних ефеката ових догађаја.

Иран, с друге стране, поседује значајан војно-стратешки потенцијал који је већ делимично показао, нарочито кроз напредне технологије попут хиперсоничног оружја и „ројева“ дронова.

Очекује се и да ће овај сукоб довести до пораста цена нафте, што ће створити додатни притисак на глобалну економију. Сједињене Државе ће, по свој прилици, вршити притисак на ОПЕК и ОПЕК+ да повећају производњу нафте, али исход остаје неизвестан. Последице могу бити двоструке: раст поверења у долар као „сигурно уточиште“, или убрзан пад америчких берзанских индекса, за шта већ постоје предуслови у унутрашњој економији САД.

У геополитичком смислу, с обзиром на предстојећи самит НАТО-а крајем јуна, могуће је да ће САД кренути у постепено повлачење из украјинског конфликта и пребацити терет одговорности на европске савезнике.

Истовремено, може доћи до успоравања антикитайске политике Трампове администрације и појачаних покушаја нормализације односа с Русијом.

Регионалне силе, као што су Саудијска Арабија, Турска и друге земље Персијског залива, овога пута би могле бити опрезније и не журити у стварање антииранске коалиције. Сви ће пажљиво пратити развој ситуације пре доношења коначних одлука.

Што се тиче саме Трампове спољне политике, она ће се поново суочити са испитом способности да узме у обзир чињеницу да у светској политици не постоје само рачуница и интерес, већ и фактори судбине и историјске фаталности који често надјачавају такозвану „транзакциону дипломатију“.

Александар Јаковенко/РИА НОВОСТИ

Бонус видео