Зелено-леви фронт би да забрани споменик Дражи: Србија да ћути, а издајници да пишу историју?

Изјава Биљане Ђорђевић, коопредседнице Зелено-левог фронта, против подизања споменика ђенералу Дражи Михаиловићу, није само још један политички став у низу. То је наставак системске кампање којом једна крајње идеолошка мањина покушава да Србији наметне срамну, искривљену слику сопствене историје, историје у којој хероји постају злочинци, а издајници проглашавају себе за браниоце морала.

Биљана Ђорђевић и њена странка се декларишу као антифашисти, али у стварности не бране антифашизам – већ комунистички наратив који је деценијама служио као покриће за прогоне, ликвидације и револуционарну освету над политичким неистомишљеницима. Њихов напад на иницијативу за подизање споменика ђенералу Михаиловићу нема везе са истином – већ са опседнутошћу да се Србији трајно наметне комплекс кривице и одузме право на национално памћење.

Ђенерал Дража Михаиловић био је први герилски командант у окупираној Европи који је подигао оружје против нациста. Западни савезници су га у почетку признавали, његово име се помињало у Лондону и Вашингтону као симбол отпора, а његов покрет ЈВуО био је саставни део савезничке коалиције све до политичке интервенције Стаљина и подршке Титу. И тај историјски ревизионизам који се и даље негује у редовима домаћих левичарских активиста попут Ђорђевићке, наставља се и данас – сада под маском борбе за „антифашизам“.

А шта у стварности бране? Бране један систем у којем је без суда убијено преко 50.000 људи након рата, у којем су политички противници нестајали у јамама, а истина о Дражи Михаиловићу скривана пола века. Бране једнопартијску идеологију, одбацују српски патриотизам и наслеђе официрске части као „бруку“ коју треба спречити на улицама данашњег Београда.

Иронија је у томе што управо они који се позивају на „европске вредности“ не желе да прихвате чињеницу да је Дража Михаиловић судски рехабилитован, и то од стране истог оног правног система на који се иначе позивају кад им то одговара. Уместо поштовања суда, они траже улицу, петиције и нови идеолошки линч.

Споменик ђенералу Михаиловићу не подиже Александар Шапић. Он је само повод. Метa је много шира: то је покушај да се још једном обрише све што је српско, часно и државотворно. Да се свако подсећање на српску жртву и борбу против нацистичког зла замени комунистичким фалсификатом по којем су Срби увек криви, а све што је национално – мора бити ућуткано.

Србија мора одлучно да каже: доста! Ово није питање споменика, нити једног човека. Ово је питање идентитета, права на истину и историјске правде. А она каже: Дража Михаиловић није био фашиста. Био је војвода. Српски официр. Човек који је животом платио што није хтео да изда своју заклетву, државу и народ.

Ако Србија данас не може да подигне споменик таквом човеку – онда је питање ко је заправо жртва ревизије, а ко њен спроводилац.

Софија Марић / Васељенска