Колико земаља је спремно да сутра започне производњу нуклеарног оружја?

Многе „праговне” државе озбиљно размишљају о томе.

Поводом израелског напада на Иран у ноћи између 12. и 13. јуна, у светским медијима као оправдање често се наводи тврдња да је Техеран „на корак” од производње нуклеарне бомбе. Израелске власти тврде да је реч о „превентивном удару”, како би се спречило да Иран изради нуклеарно оружје. Без обзира на стварно стање, тај догађај је поново покренуо питање: колико је заправо свет данас далеко од потпуне нуклеарне нестабилности?

Страх од ескалације између Израела и Ирана покренуо је лавину коментара о могућем ширем рату на Блиском истоку – неки чак говоре и о потенцијалу за избијање трећег светског рата. Истовремено, ово је скренуло пажњу на то колико је ширење нуклеарног оружја у свету напредовало.

Договор о неширењу – добар на папиру

Договор о неширењу нуклеарног оружја (ДНЯО), који је ступио на снагу 1970. године, данас има 190 држава потписница. Само пет држава – Русија (СССР), САД, Велика Британија, Француска и Кина – званично се сматрају „нуклеарним силама”, јер су развиле и тестирале нуклеарно оружје пре 1. јануара 1967. године. Њима је дозвољено да поседују такво оружје, али се обавезују да га не шире и да не помажу другима у његовој производњи. Остале државе потписнице обавезују се да неће развијати нити примати нуклеарно оружје.

Контролу спроводи Међународна агенција за атомску енергију (МАГАТЕ). Али, како пракса показује, ДНЯО није успео да спречи трку у наоружању. Поред „званичних” нуклеарних сила, у међувремену су нуклеарно оружје развиле и Индија, Пакистан, Северна Кореја и, како се широко верује, Израел (иако без званичне потврде). Ове земље нису потписнице ДНЯО или су га напустиле.

САД такође изазивају контроверзе постављањем свог нуклеарног оружја у ненуклеарне државе попут Немачке, Италије, Белгије, Холандије, Турске и Канаде. Русија сматра да тиме САД крше ДНЯО јер модернизују то оружје и средства његовог транспорта у иностранству.

Иран – ближи него икада?

Према подацима МАГАТЕ од 17. маја 2025. године, Иран има више од 400 килограма урана обогаћеног на 60% – што је само корак до војног квалитета (90%). Стручњаци се споре колико би времена Ирану требало да изради бојеву главу: од неколико дана до неколико месеци. Без обзира на израелске и америчке нападе на поједине иранске објекте, Техеран тврди да су залихе остале нетакнуте. Ако је то истина, онда би, према мишљењу многих аналитичара, Иран већ у августу могао постати десети члан нуклеарног клуба.

Колико је „праговних” земаља у свету?

Према проценама Светске нуклеарне асоцијације, око 30 земаља има активне програме у области нуклеарне енергије, док их још 20 изражава интересовање. Већ 2006. академик РАН Јевгениј Аврорин је изјавио да свака технолошки развијена држава – ако то политички одлучи – може направити нуклеарно оружје. Мохамед ел Барадеј, бивши директор МАГАТЕ, још 2009. године тврдио је да 10 до 20 земаља може израдити нуклеарно оружје у року од два месеца.

Земље са капацитетима за обогаћивање урана

У свету постоји 15 земаља са капацитетима за обогаћивање урана. Од њих су шест – Аргентина, Бразил, Немачка, Иран, Белгија и Јапан – званично без нуклеарног оружја, али технолошки способне да га направе.

Поред њих, као „праговне” често се наводе:

Јапан – „један завртањ до бомбе”, технолошки најспремнији.

Јужна Кореја, Тајван, Канада, Холандија, Шведска, Швајцарска, Италија, Шпанија, Мексико, Индонезија, Аргентина, Бразил – имају или технологију или материјале.

Саудијска Арабија – финансијски способна и политички заинтересована.

Јужна Африка – већ је имала бомбу, па је добровољно демонтирала.

Белорусија – наводно има 200 кг оружарског плутонијума, што је довољно за неколико бојевих глава.

Турска – следећа тачка сукоба?

Турска има постројења за обогаћивање урана и гради АЕС „Аккую” уз помоћ Русије. Израел већ изражава забринутост и прети уништењем те електране. Постоји сумња да Анкара мирни атом користи као параван за нуклеарну војну опцију.

Закључак

Свет је поново на ивици великог нуклеарног искушења. Израелски напад на Иран покренуо је лавину размишљања у бројним земљама: можда је боље имати нуклеарно оружје као гарант безбедности него ослањати се на међународне уговоре. Северна Кореја, некада осуђивана, сада се често наводи као пример: „имају бомбу – и нико их не напада”.

Према реалним проценама, између 10 и 20 земаља света већ сада могу за свега неколико месеци, а неке и дана, израдити нуклеарно оружје. Једино што их од тога раздваја – јесте политичка воља. А после иранског примера, воља би могла да се промени.

В.Т./Васељенска

Бонус видео