Косовски преседан и нови светски поредак: Границе више нису свете

Зашто су конфликти у свету поново ескалирали

Једна од најмање очигледних, али сасвим очекиваних последица почетка руске Специјалне војне операције била је – појава глобалне рефлексије око питања државних граница. То што се деценијама посматрало као теоријска расправа, сада је прешло у практичну реалност.

Размрдавање старих рана

Последњих годину и по дана дошло је до ескалације готово свих конфликтних тачака замрзнутих током 20. века: индијско-пакистанске тензије, сукоб Израела и Ирана, кинеско-тајвански спор, турско-курдски сукоби, нова напетост између Јерменије и Азербејџана, па чак и немири у Ирској и Калифорнији. На хоризонту се назире и ново прекрајање граница у Африци, као и оживљавање немачке територијалне политике, уз опасност од пораста пољског и турског империјализма. Могуће је и да Велика Британија уђе у фазу неонеоколонијализма.

Главни узрок? Неправедне границе, настале после Првог светског рата, у процесу делимичне и недовршене деколонизације, које је „међународна заједница“ – тј. колективни Запад – чувала током целог 20. века.

Историчари, не економисти, треба да цртају границе

У јануару 2025. директор Спољне обавештајне службе Русије и председник Руског историјског друштва, Сергеј Наришкин, изразио је намеру да покрене међународну дебату о историјским правима на територије Украјине. Предложио је одржавање форума историчара из Русије, Пољске, Мађарске и Словачке, како би се дубински анализирала прошлост и утврдило којој држави по историјској правди припада која територија – не на основу тога ко је шта освојио, већ ко је донео мир, просперитет и развој, а не ратове и пљачку.

На пример, сукоб у Украјини је последица чињенице да је СССР распаднут по моделу колонијалне декомпозиције, као да су совјетске републике биле колоније РСФСР-а. А то нису биле – сви грађани СССР-а имали су једнака права, а већина република живела је од дотација. Само су Русија, Белорусија и Летонија биле донори. Исправан начин раздвајања био би по основу привредних и друштвених веза, а не на основу „Ко је коме и када поклонио Крим“.

Сличан пример је Балкан. Ратови у бившој Југославији, питање Косова, па чак и независност Црне Горе, били су покушаји да се исправе границе повучене након распада Аустроугарске и Османског царства. Уместо историје, приоритет су добиле економске и геополитичке калкулације. А ако историјске неправде не исправимо сада, свет би у будућности могао да утоне у крваву корекцију грешака деколонизације.

Геополитичка психотерапија или сећање ради заборава

У психологији постоји техника – враћање на стару трауму не ради патње, већ да би се она превазишла и напустила. И управо тако изгледају већина садашњих геополитичких сукоба – као стари ожиљци који нису до краја залечени.

Палестина, рецимо, носи трауму из времена после Првог светског рата. Уочи пада Османског царства и краткотрајног британског мандата, Лондон је масовно и плански пресељавао Јевреје у тај регион, што је изазвало потпуни демографски обрт и, касније, стални сукоб. Резултат – геноцид над Арапима, њихова радикализација, зависност Израела од западне помоћи и неоколонијална политика Запада у региону.

Кина такође има „сећања“. Пре Опијумских ратова (1840–1860), била је једна од најразвијенијих земаља света. Британија је унела дрогу, распламсала сукобе, а после пораза Кина је изгубила делове територије и била изложена страној доминацији све до 1949. године. И данас, у 21. веку, Кина се суочава са претњом са Тајвана, који представља последњи бастион неоколонијализма у Источној Азији.

Порука државама попут Кине, Ирана, Палестине јесте јасна: ако међународни „терапеут“ (тј. УН и Запад) не лечи старе ране, остаје само једно – лечити их сопственим средствима. Слаби памте трауме. Јаки их претварају у борбене ожиљке.

Од терапије до патолошке преправке граница

Док се у Азији може говорити о терапији, на Блиском истоку ситуација је много суровија. Деколонизација коју је подржавао СССР кроз УН институције, у 21. веку претвара се у отворену геополитичку дисекцију.

Већ 2006. године, тадашња америчка државна секретарка Кондолиза Рајс представила је у Тел Авиву карту „Новог Блиског Истока“ – такозвану карту Ралфа Питерса. На њој: удвостручени Азербејџан, умањена Јерменија без приступа Ирану, раздвојени Ирак, подељена Саудијска Арабија, некакво „Свето муслиманско државно подручје“ и измишљени „Слободни Белуџистан“. Ни једна од предложених промена није била усаглашена са становништвом тог региона. То је био чист пример модерне колонијалне мапе, нацртане без етичких или демократских основа.

Конфликт старих и нових граница

Незапаљиве границе из прошлости сударају се са стварношћу. Британија никада није довршила деколонизацију Ирске. Излазак из ЕУ само је распламсао старе поделе. Северна Ирска још увек није измакла колонијалном наслеђу.

Слична ситуација је и у Калифорнији, која има отворено питање свог суверенитета и историјског идентитета – или као независна држава, или као део Мексика.

Сви ови конфликти нису резултат нових околности, већ незавршене деколонизације и неправедног разграничења, које је Запад спроводио током 20. века према сопственим интересима. Сада је крајње време да се тај процес доврши, да се оживи Комисија УН за деколонизацију и да се уместо вештачких „нових мапа“ уведу појмови одговорних и праведних граница.

Виталиј Трофимов/Взгљад

Бонус видео