БРИКС зове, Брисел тоне: Хоће ли Србија коначно окренути леђа Западу?

Србија се већ деценијама налази у заморној, истрошеној и понижавајућој позицији вечитог кандидата за чланство у Европску унију. Та илузија, иако већ дуго нема ни суштину ни форму, наставља да опседа домаћу политичку сцену као реликт неког другог, бољег времена. Док ЕУ исписује нове странице своје унутрашње кризе, Србија остаје заробљена у наративу који више ни у Бриселу нико озбиљан не узима здраво за готово. Уместо да се окрене ономе што реално постаје будућност глобалне политике и економије, званични Београд упорно инсистира на припадности структури која се видљиво урушава.

С друге стране, самит БРИКС-а у Рио де Жанеиру показао је управо супротно. БРИКС не само да расте по броју чланица, већ убрзано постаје најважнија алтернатива западној хегемонији. Путин је, обраћајући се из Москве, истакао оно што је сада јасно свима који желе да виде – БРИКС чини половину светске популације и по паритету куповне моћи надмашује чак и Г7. Док ЕУ улажу напоре да спасе сопствену индустријску базу коју је деценијама убијала климатским и идеолошким хистеријама, БРИКС гради платформу за сарадњу засновану на поштовању суверенитета, технолошком напретку и обостраној користи.

Србији се већ годинама пружа рука из тог новог светског савеза, али одговор из Београда је и даље полтронски, ослабљен, полуартулисан и уплашен. Док у Европи царују дупли стандарди, санкције и уцене, у БРИКС-у јој се нуди партнерство, трговина, технологија и геополитичка заштита. Једно је савез где су Србија и Срби трајно третирани као геополитички инцидент, а друго је заједница у којој се не мора одрицати Косова, историје, идентитета и економског суверенитета.

Може ли Србија прекинути са синдромом везаности за пропали Запад? Може ли режим, било овај или неки будући, коначно признати да је време за преусмеравање компаса? Србији се не нуди само идеолошки простор већ и економски излаз – нова тржишта, инвестиције, енергетска стабилност и дигитални развој. И то не на бази кредита који траже политичку капитулацију, већ сарадње која поштује суверене изборе.

Одговор, дакле, није у Бриселу који више не зна како да спасе сопствену индустрију. Није у фон дер Лајен која добија диктате од САД. Није у политици која Србију третира као лабораторију за политичко преваспитавање. Одговор је у новом поретку који већ сада обликују Москва, Пекинг, Њу Делхи, Бразилија и све већи број држава Глобалног Југа и Истока. Ако Србија и овога пута пропусти прилику, онда можда ни не заслужује бољу судбину од оне коју јој Брисел свакодневно припрема.

Никола Вуксановић / Васељенска