Будимпешта као огледало идеолошког расцепа: Геј парада између права и провокације
(Фото: РЕСТ)
Недавно одржана „Парада поноса“ у Будимпешти, ни у ком случају не представља један од уобичајених јавних скупова ЛГБТ заједнице који су на улицама Запада нова нормалност, она је упркос томе што одржана без икаквог инцидента, манифестација истовремено либералне идеологије и тест отпора традиционалног пута који води Виктор Орбан последњих година у Мађарској.
Иако је званични режим у Мађарској јасно ставио до знања да неће дозволити организовање овог догађаја који е у супротности са недавно донетим законом о заштити малолетника од садржаја који „подрива традиционалну породичну структуру“, геј парада је ипак одржана и то под патронатом града Будимпеште и у сарадњи са мрежом невладиног сектора. Уколико не познајете унутарњу политику Мађарске, ово може звучати парадоксално – док држава брани геј параду, главни град је организује. Међутим, управо овде у Будимпешти, унутар једне европске метрополе, сусрећу се два правна и културна поретка и две визије будућности.
Уз више од сто хиљада учесника, уз огромну подршку страних дипломата из либералних европских кругова, све је то допринело да овај догађај превазиђе локални контекст и добије карактер међународне поруке. Јер Парада у Мађарској је много више од Параде у Лондону или Бечу, то је порука једне идеолошке заједнице другој, односно да ће сваки покушај правног или моралног отпора бити спречен. Посебно у земљама Европске уније, које попут Мађарске покушавају да сачувају свој национални идентитет и задрже традиционални курс.
Ко стоји иза параде? Идеолошка инфраструктура глобалног активизма
Упркос томе што Мађарска активно од 2017. године води кампању против страног утицаја преко НВО сектора, и што је 2019. успела да затвори Централноевропски универзитет који је финансирао Џорџ Сорош, а који је био централна тачка окупљања и координасања цивилног сектора западних страних служби, тај утицај није престао. Захваљујући Виктору Орбану и његовој суверенистичкој политици, утицај се јесте смањио, али су дубоко пуштени корени невладиних организација али и сам притисак од стране Брисела – ипак остали довољно активни.
Према речима мађарског европосланика Андраша Ласла, борба са невладиним сектором није тако једноставна, јер нису у питању обичне хуманитарне организације, већ нека врста посебног милитарног сектора којим координира и који штити лично бриселска администрација и демократске структуре у Сједињеним америчким државама:
„У Мађарској се већ годинама активно боримо против страног политичког мешања. Усвојили смо закон који обавезује организације које добијају више од 20% средстава из иностранства да то јавно прикажу на својим веб-сајтовима. Међутим, ЕУ нас је приморала да тај закон укинемо. Упркос томе, сведоци смо великог страног утицаја на нашим парламентарним изборима 2022. године — преко 10 милиона долара. Да је исход био другачији, данас не бисмо имали ову владу.“
Зато „Парада поноса“ у Будимпешти није била ни спонтана ни обична, већ добро координисан пројекат либералне опозиције која је на челу града Будимпеште, мреже невладиних организација и дипломатског кордона који се својим присуством постарао да порука буде јасна.
Званично догађај је организовала НВО Rainbow Mission Foundation, организација која ове године прославља 30 година одржавања Парада и постојања у Мађарској. Али та фондација представља само врх пирамиде. Као суорганизатори се помињу и Háttér Society, Amnesty International Hungary, Labrisz Lesbian Association, Hungarian Helsinki Committee, Hungarian Civil Liberties Union, као и Hungarian LGBT Alliance. Унутар свих тиг организација делује особе дубоко повезане са структурама западне финансијске и идеолошке подршке. Иако је део финансирања наводно престао од стране УСАИД, многи се заваравају да ту буџет оваквих организација престаје, нажалост поред те најозлоглашеније организације која је спонзорисала сваки вид неолиберализма, постоји читав низ других фондова. Пре свега ЕУ фондови који су намењени посебно за џендер и ЛГБТ културу, затим свака земља Европске уније има свој фонд, немачке фондације, британско министарство спољњих послова, Џорџ Сорош, Рокфелер, затим НЕД, ИРА…
Најјаснији показатељ транснационалног карактера мађарске Параде било је присуство познатих политичких и активистичких фигура из целе Европе. Поред Грете Тунберг, чије учешће на Прајду наизглед нема тематску везу с њеним примарним пољем интересовања, Параду су подржали и шпански министар културе Ернест Уртасун, европска комесарка за равноправност Хаџа Лабиб, холандска министарка просвете Маријел Пол, бивши ирски премијер Лео Варадкар, градоначелници Брисела и Амстердама, политичари из Србије, Хрватске, Румуније, као и више од 70 посланика Европског парламента из група Обновимо Европу, Зелено-левог фронта, као и Прогресивна алијанса социјалиста и демократа.
Присуство оваквог спектра личности, од бивших премијера до комесара и еколошких активиста не оставља превише простора за сумњу да је порука упућена директно влади Виктора Орбана, али и свим другим европским политичарима који скрећу са званичног курса оних вредности које баштини званични Брисел. Другим речима онога што би се најбоље могло описати као либерална интернационала, где се родна, расна, и миграциона питања утапају у јединствен глобални наратив, и где, наравно, нема места националним и традиционалним, а посебно не суверенистичиким идејама као што су породица, држава, вера, црква или биолошки пол.
Будимпешта против остатка Мађарске: Урбани либерализам и провинцијски конзервативизам
Једна од најупечатљивијих појава унутар савремене мађарске политичке сцене јесте дубока, скоро непомирљива подела између главног града и остатка државе. Будимпешта је, у суштини, постала „држава у држави“, у културолошком, идеолошком и политичком смислу. Док се већина руралних и мањих урбаних средина идентификује са традиционалним вредностима, националном сувереношћу и политиком Виктора Орбана, престоница све више личи на европску метрополу у којој глобалистички дискурс није само присутан, већ доминира.
То није случајност, већ резултат систематске политичке стратегије, односно чињенице да је главни град центар свих избивања оадкле се даље шири жељени утицај. На челу Будимпеште налази се Гергељ Карачоњ, градоначелник који не само што долази из супротног идеолошког табора у односу на Орбана, већ и самостално гради политичке везе са структурама у Бриселу и западноевропским центрима моћи. Његова странка „Дијалог за Мађарску „– Зелена партија, заправо има маргиналну подршку на националном нивоу, свега шест посланика од 199 колико их има укупно у парламенту Мађарске, али у Будимпешти функционише као централна снага унутар опозиционог блока.
Будимпешта тако делује као либерална енклава у конзервативној држави, што је посебно видљиво приликом великих политичко-културних догађаја, попут Параде поноса. Док остатак Мађарске подржава, не само забрану ЛГБТ садржаја у јавном простору отвореном за малолетнике, него целокупну политику Виктора Орбана, укључујући и односе са Русијом, као и промоцију породичних вредности, престоница не само да игнорише ту забрану, већ јој се и институционално супротставља, држећи се сопственог курса. У случају Прајда 2025, управо је градска власт Будимпеште омогућила одржавање догађаја, правно, логистички, финансијски и медијски, супротно државној одлуци.
Овде више није реч о идеолошкој разлици. Реч је о паралелним реалностима – једна Мађарска која себе види као бастион традиционалних вредности у Европи и друга која нестаје пред „просвећеном“ агресивном мањином која треба да „модернизује“ нацију у складу са својим жељама, ма колико оне биле обележене „Ф“ дијагнозама и разним врстама сексуалних и друштвених девијација.
Наравно да ту није реч само о идеолошким ставовима опозиционих политичара који су на челу Будимпеште и који делују као продужена рука Брисела, већ пре свега о новцу, који је главни покретач такве политичкке агенде.
Тако имамо ситуацију која је најбољи показатељ двоструких аршина Европске уније према појединим државама. Односно Немачке је 2024. у намери да спречи нагли раст конзервативних странака попут АФД, примењује један од најстрожих режима у Европи када је реч о контроли финансирања политичких странака. Закон о политичким странкама (Parteiengesetz) изричито забрањује донације од страних држава, организација и појединаца који нису немачки држављани или резиденти.
Истовремено, по речима мађарског европосланика Андраша, далеко мање драстичан закон, не само што је оспорен 2022. у Мађарској, него су проблеми са финансирањем странака и невладиних организација један од кључних проблема и у функцији гушења и демократије а превасходно режима и Виктора Орбана:
„Многе организације које делују на терену у Мађарској истовремено примају средства из различитих извора — и од ЕУ и од приватних фондова, попут Фондације Сорош. Те групе, често повезане са левичарским медијима и НВО сектором, у великој мери зависе од државног финансирања — како из САД, тако и из ЕУ. Годинама су добијале значајну финансијску подршку за спровођење пројеката, али њихове активности често одражавају политичку пристрасност. Када читате мађарске медије или посматрате деловање ових организација, посебно у супротстављању конзервативним политикама, јасно се види да је реч о политичком утицају који подрива мађарску демократију.“
Виктор Орбан и политика отпора: Заштита традиционалних вредности у доба идеолошког глобализма
Док је остатак Европе све више склон законским и културним нормама које промовишу „разноликост“ у сваком облику, сексуалном, родном, етничком, идеолошком, Виктор Орбан и његова странка Фидес отворено и доследно воде борбу за очување традиционалног друштвеног поретка. За њега, ово није питање личног уверења, већ стратешког опредељења: у свету који тежи културној пропасти, нестанку националних идентитета и стапању у свет који , Мађарска мора бити онај глас који чува континуитет.
У том светлу треба посматрати и закон о заштити деце, усвојен у марту 2025. године, којим се забрањује приказивање ЛГБТ садржаја малолетницима у јавном простору, школама, медијима и на манифестацијама. Овај закон није изолован акт, већ део шире политике која обухвата:
-Подстицаје за рађање и породицу,
-подршку традиционалном образовању,
-институционалну одбрану брака као заједнице мушкарца и жене.
Орбанова власт иде и корак даље – оспорава политички легитимитет деловања невладиних организација које директно или индиректно раде на промоцији ЛГБТ, миграционих и родно идеолошких програма. Законска регулатива о страним агентима, инспирисана сличним руским моделом, ставља под посебан надзор оне НВО које примају средства из иностранства и учествују у политичком обликовању јавности.
Све ове мере су наишле на жесток отпор у Бриселу. Европска унија је више пута покушала да Орбанову владу услови финансијским санкцијама, суспензијом фондова и покретањем поступака пред европским судовима због наводног кршења основних људских права. Али Орбанов одговор је увек био истоветан: неће дозволити да Брисел од Мађарске направи културни протекторат.
Уместо тога, Мађарска се окреће другим савезима: са Пољском унутар Вишеградске групе, са десничарским снагама у Италији, Француској и Шпанији, са конзервативцима у САД, Са Русијом, што је показао и својим присуством на Паради побеђен у Москви, али и са земљама Балкана које упркос притисцима и даље спроводе суверенистичку политику, попут Србије.
Зато политику Орбана не треба гледати као човека који води само владу Мађарске, већ културни отпор од западних вредности.
Да ли је Орбанов модел отпора идеалан? Није. Али је можда једини преостали покушај да једна мала земља каже „не“ у свету где је свака разлика све мање дозвољена. Геј парада у Будимпешти била је, у том смислу, и више од параде. Била је лабораторија културног судара, у којој се одмерила снага традиције са сировом енергијом идеолошке глобализације.
А коначни исход тог судара? Он неће бити одлучен на улицама, већ у институцијама, у школама, у медијима, у свести грађана. Ако суверенитет изгуби битку у Мађарској — Европа више неће имати ниједно огледало у коме може да се погледа и запита: шта смо били, шта смо сада, и шта ћемо бити.
