„Пикасо́“: два начина да постанеш бог
Ликови: отац Лавр и богослови – ученици богословије
– Желим да вам скренем пажњу, браћо, да читамо на црквенословенском, јер је тај превод много тачнији од руског – рече отац Лавр.
– А зашто? – упита неко.
Отац Лавр помилова браду и одговори:
– То је посебна и веома занимљива тема, којом се сада нећемо бавити. Рецимо само ово: црквенословенски је преведен са грчке Септуагинте, дакле са грчког превода Светог писма из трећег века пре Христа. А руски превод је настао са масоретског текста, односно са хебрејског, који је настао тек у другом веку после Христа, у време када су Јевреји већ одбацили Христа и почели отворену полемику са хришћанством. Због тога су на неким местима и изменили текст у своју корист…
Али, да се вратимо… – замало да поново каже „на грехопад“. – Дакле, у чему је била Божија заповест? „Не једи!“ – само са једног, јединог дрвета у рају. Испуњавањем те заповести човек је могао да се морално уздиже, да постаје сличан Богу, способан за јединство са Њим. Човек је имао слободу воље. Да је добровољно и без присиле послушао Божију вољу, уздизао би се на све вишу духовну степеницу. Колико је тих степеница било – не знамо, али на крају би човек достигао обожење, постао би бог по благодати. То је Бог и хтео.
Многи свети оци кажу да је заповест „не једи“ била дата привремено. У канону за Крестовоздвижење пише: „Разруши повеленије Божије преступом, и дрво донесе смрт човеку, јер му приђе у време када му још не беше време…“ То значи да је Адам могао да окуси и у благословено време – када би Бог то дозволио. Дакле, реч је о заповести поста, одрицања – а пост се завршава празником.
А шта је понудио човековој души ђаво? Исто оно што Бог обећава – постаћеш бог. Али без Бога. Без труда, без послушности, без љубави. Само узмеш и окусиш. Лако. Као што данас пише на билбордима: „Овде и сада“.
– Значи, човек је ипак постао бог? – упита неко.
– Не – уздахну отац Лавр. – Ђаво је лажов и отац лажи. Ако човек слуша Бога – постаје боголик. А ако слуша лукавога?
– Али зашто му је Адам поверовaо? Зар није било јасно да без Бога не можеш постати бог? Није ли размишљао?
– Немој тако дрско говорити – рече отац Лавр. – Многи данас криве Адама и Еву. Као, да они нису згрешили, нама би сада било боље.
– Па зар није тако?
– Хм – рече отац, повлачећи браду. – Бог нам заповеда: „Поштуј оца и мајку своју да ти буде добро.“ Немојмо кршити ту заповест и немојмо злословити своје прародитеље. А зашто је човек прекршио тако једноставну заповест? Свети Јефрем Сирин каже: „Заповест је била лака, јер Бог је предао Адаму цео рај и забранио само једно дрво. Преступ је дошао не из нужде, већ из немара.“ А златоусти Јован пише: „Не тражим ништа тешко – све ти је дозвољено, само од једног се уздржи.“
Отац Лавр приђе последњим редовима и погледа једног богослова који се сумњичаво намрштио. Потом се насмеши:
– Видиш, брате, consensus patrum – сагласност отаца. Па ипак, зашто је човек то урадио?
– Из радозналости, можда?
– Не, дубље је то. У човеку је већ било нешто што се одазвало искушењу. Свети Јефрем каже: „Ђаволове речи не би могле прелестити човека да већ у себи није имао жељу.“ Човек греши онда када у њему самом већ постоји клица зла. Христос је рекао: „Иде кнез овога света и у мени нема ништа.“ А ми? У нама има свега: мржње, прелюбочинства, лажи… Све то је у нама, макар и као семе. Семе може да чека сто година, али кад добије влагу – ниче.
Зато, браћо, не осуђујмо ближње за грехе. Јер оно што је он учинио – у теби је још као семе. Бог гледа на срце. И ако Бог допустиш – ти ћеш пасти у исти или тежи грех.
Ја сам раније читао молитве светих и чудио се: „Шта то значи – учиних сваки грех? Па није то тачно, живео је светачки живот!“ А онда сам схватио – није он тај грех учинио делом, али га је осетио у себи као клицу, и због тога се кајао као да је већ згрешио. У другој молитви за сан пише: „Не препуштај ме сатанској жељи, јер у мени је семе трулежи.“
Отац Лавр застаде и погледа кроз прозор.
– Дакле, браћо, шта је то ђаво нашао у првом човеку? Гордост. Иста она гордост која је и самог ђавола оборила с неба: „На небо ћу се уздићи, изнад звезда Божјих ћу поставити престо свој… бићу сличан Вишњему.“ Тако је и човек пожелео да постане бог – али без Бога. И жена, приметите, прво сама поједе плод, па тек онда даде мужу – желећи да постане глава ономе који је био њена глава. Свети Јефрем пише: „Окусила је пре мужа, надајући се да ће већ обожена, доћи к ономе од кога је као човек потекла, и тиме постати старија по божанству од онога коме је била млађа по човештву.“
Тако се показало да у човеку уместо љубави према Богу живи гордост. А гордост је корен сваког греха. Преподобни Јован Касијан каже: „Гордост је прва у реду страсти. Њом је ђаво први пао, а онда је њоме заразио и човека.“ А Јован Лествичник вели: „Гордост је одбацивање Бога, презир људи, узрок сваког пада.“
– А како онда пише: „Корен свих зала је среброљубље“? – упита неко.
– Добро питање – рече отац Лавр, – али знај: гордост је мајка, а среброљубље само један од потомака.
СПЖ
Бонус видео
