Устанак мртваца против Бога

Савремени бесомучник је човек испуњен мржњом, који са пеном на устима „брани истину“, ма каква она била – „Божију“, државну, политичку или било коју другу. У данашњој недељи у цркви се чита јеванђелска прича о гадаринским бесомучницима. Свети оци су бесомучност видели као допуштење Божије – ради спасења душе онога у кога се демон уселио.

Међутим, постоји и опаснија форма бесомучности – када човек добровољно свој ум и вољу преда ђаволу, као што су свеци предавали себе Богу. Он тада постаје оруђе сатане на земљи, спроводећи његове планове и вршећи његову вољу.

То се данас дешава у постхришћанској цивилизацији. Може се назвати устанком мртваца против Бога. Ако пажљиво погледате лица младих који пребијају старице и старце само зато што желе да се моле у свом храму – видећете смрт у њиховим очима. Али не обичну смрт коју видимо на лицима упокојених, већ духовну смрт – таму, хладноћу, празнину. Тамо где више нема душе, већ ад влада над живо сахрањеном личношћу.

Годинама посматрам јавне личности. Временом сам у њиховим очима видео све дубљу таму – са екрана су почели да говоре мртви људи. У њима није остало ништа живо, а зло је ту свило своје гнездо.

Погледајте лица на неком ЛГБТ прајду – они који се отворено ругају светињама, са мржњом и цинизмом, у њиховим очима ћете видети исту ту смрт душе. Жао ми је тих људи. Видео сам исту таму у очима садиста који муче животиње, па и неких „православних“ који говоре о Богу док убијају невине у име „вере“.

Зашто је духовна смрт постала епидемија? Можда јер су је сејали преци, а ми данас ту исту мржњу са још већом жестином умножавамо, преносећи је на своју децу и унуке. У томе је суштина ђаволског плана.

Суштина хришћанства је – љубав. А мржња и злоба најдаље удаљавају човека од Бога. Цео 20. век је прошао у међусобној мржњи хришћана – Први светски рат, грађански ратови, Стаљинов геноцид, Други светски рат… И данашњи рат је – коначно „збогом“ Христу и Јеванђељу. Најстрашније је што то „збогом“ не говоре сатанисти, већ они који би требало да проповедају љубав.

Један од оних који је говорио истину био је архимандрит Спиридон (Кисљаков). На фронту је видео немачки авион са крстом, и сетио се речи Христових – „Љубите једни друге“. А онда су из тог крста почеле да падају бомбе. Крст је постао симбол смрти. Тада је схватио: нема свете војне. Постоји само ђаволска лаж која људе тера да убијају једни друге. Касније је записао: „Због Христа одричем се и проклињем сваки рат.“

Међу реткима који и данас јавно сведоче истину, је старац Симон (Безкрвни): „Нема ничега на овом свету што би оправдало убиство човека од стране човека.“

На слици француског уметника Анри Данжеа „Јесте ли се љубили једни друге?“ (1872), међу телима палих ратника, стоји Христос који плаче, прикривајући чело руком. Земља је покривена лешевима, а у њиховим рукама – мачеви и заставе са крстовима. Христос не пита ко је био у праву. Он поставља једино право питање – „Јесте ли се волели?“

Данашњи бесомучник мрзи. Без обзира шта брани – Божију, државну или политичку „истину“. Главна му је мржња, јер она је енергија демонског света. Та мржња у човеку убија душу.

Која је то опасност од старица које се моле у храму? Нема никакве. Али бесомучном човеку то није важно – мржња према Богу је довољна, без икаквог оправдања.

Данас је мржња облик масовне бесомучности. Из сваког медија, из сваке рупе, шири се мржња. Њени вируси лете кроз ваздух и улазе у душе неосвећене благодаћу, убијајући их – да никада не схвате ни зашто су дошли на овај свет, ни шта је смисао њиховог кратког живота.

Протојереј Сергеј Успенски/Савез православних новинара

Превод с руског:В.Т./Васељенска

Бонус видео