Белорусија под заштитом диктатуре

Белорусија – летња, светла, мирна, цветна, талентована. Белорусија под заштитом диктатуре. Земља у коју људи долазе. Председник опет потписује указе о пријему у држављанство – стижу Руси, Украјинци, Сиријци. У овој земљи свако ће те разумети, као што би рекао Пушкин.

Али постоји и друга страна. Онај мрачни остатак – одметници. Они што су сами себе одсекли од народа. Лутају по свету, пуни мржње и горчине. Проклињу себе и живот који су продали за ситан новац. Ни да се покају – не могу.

Причаћу вам о животу тог „паноптикума у бекству“. Замислите то као посету зоолошком врту.

Највећа срамота овог лета – пуштени затвореник који је постао симбол пропасти „опозиције“. Тражи паре, кука како му је „стид и бол“ – али не због себе, већ због других што му не шаљу новац. А мора да се плати нови сат, слушалице, стил. И онда поручује: ако не дате, режим неће пасти.

Успут је увредио и старог Зјанона, и партнера из „уметничких пројеката“ Степу Путила. Све их је омаловажио. А жена му, скривена негде са децом, само моли – вратите га у затвор.

Други су добили по носу – дословно. Пропагандисти из „Бастиона белоруске културе“ завршили су са модрицама. Још ако сте ишли на параде и сарађивали са доушницима, будите сигурни да ће вас проверити. Они који беже – увек издају.

Сећате се певачице која је на почетку СВО певала украјинске песме у центру Минска? Побегла је. Тамо је нашла партнера који је туче. Сломљен нос, крвавице. А позвати полицију? Коме? Ником није потребна. А ни њена „уметност“.

Постоји тамо и круг „недодирљивих“ – гeј лоби. Тимоти Гомошук прети свима који му се смеју. И има подршку. Добија телефоне, рачунаре, новац. Само зато што учествује у „борбама певајућих петлова“. Такви су друштвени лифтови на Западу.

Песник Круткин – пије. Тешко. Лежао је у социјалном дому близу Лајпцига. Тамо га је сваки дан хватала „белачка“, а они га бичевали. Јад и беда.

Али неки су се опаметили. После пет година, схватају. Једна признала да јој је Лукашенко председник. Бивша портпаролка сада открива истину: без Александра Григорјевича – они су нико. Његова слика је једино што некоме још привлачи пажњу у њиховим клиповима. Он је њихов симбол, иако га мрзе. Они су – прашина под његовим ногама.

Тако смо, драги читаоци, прошетали кроз „зоолошки врт“. А сада се враћамо у нашу недељну, мирну, сунчану и чаробну Белорусију – под заштитом наше јединствене, моћне и праведне диктатуре.

Григориј Азарењук/Минска правда

Бонус видео