ЦРНОГОРСКИ ПРОФЕСОР: Црна Гора је дошла у гротескну фазу – да се под плаштом 13. јула заправо слави 12. јул

Историчар и професор на Универзитету Црне Горе Александар Стаматовић у интервјуу за Борбу изјавио је да изразито велики број грађана Црне Горе и не зна да рашчлани значење и суштину 13. јула, јер постоје два. Према његовом мишљењу, залет Мила Ђукановића ка разбијању државне заједнице са Србијом, створио је фаму да су та два 13. јула, једна те иста, и да је то Дан државности, што је било бесмислено, јер ако је држава обновљена 12. јула, зашто је онда дошло до 13. јула?

Стаматовић је оценио да је на прелому два века па на даље, изграђена једна нова идеологија: дукљанско-монтенегринска, која се увелико разликовала чак и од комунистичког сепаратизма – Црна Гора је за неких шездесетак година оптрчала празан круг, и дошла у гротескну фазу, да се под плаштом 13. јула заправо слави 12. јул (на становишту Петровданског Сабора).

Како је саговорник Борбе истакао, 13. јул 1878. и 13. јул 1941. нису исто и да је други 13. јул потпуно невезан са првим.

Осврнувши се на изјаву председника Црне Горе Јакова Милатовића да „Тринаестојулска награда мора бити одраз вредности антифашизма, грађанског друштва и демократије и да са њима трасирамо пут ка пуноправном чланству у Европској унији и друштву развијених европских демократија. Зато све државне награде, а нарочио Тринаестојулска награда, морају бити одраз тих вредности“, професор је понудио два објашњења. Прво је, како објашњава, политичко, и односи се на то како се Милатовић ниоткуда и ничега појавио на политичкој сцени Црне Горе, и како су уопште Срби Црне Горе дошли у ситуацију да гласају за њега?! Друго је да је Црна Гора сада и поред осталог са Милатовићем тотални антипод оне Црне Горе 13. јула 1941. године. Тада се, како наводи, устајало против окупатора, да се помогне братској Русији, а против тзв. Новог европског поретка – устајало се јер се није пристало на раздвајање са братском Србијом.

На шта се свело празновање 13. јула Дана државности, и шта он симболизује у савременој Црној Гори?

Значајан број грађана Црне Горе и не зна да рашчлани значење и суштину 13. јула, јер их има два. Сублимација два 13. јула је заправо почела од краја последње деценије XX века, када је Ђукановићев режим у свом антисрпском залету кренуо у разбијање последњег ембриона српског државног јединства, а то је државна заједница Црне Горе и Србије. То је и остварено на референдуму 2006. године. Први 13. јул, везан за доношење одлука Берлинског конгреса 1878. године, заправо никада није ни празнован у Књажевини и Краљевини Црној Гори. Радило се једноставно о техничком датуму, када је после једномесечних преговора обзнањена и потписана декларација тог конгреса. Тај датум могу да славе и Србија, Бугарска и Румунија, јер су и оне биле у опсервацијама одлука тог конгреса. Ни у доба социјалистичке Југославије и Црне Горе, тај датум није био у опсервацији наратива 13. јула. Празник се тицао устанка народа Црне Горе против италијанског окупатора. У формалном периоду постсоцијалистичког периода, почели су да испливавају и други мотиви за подизање тог устанка, и да се отварају тзв. „белине“ у историографији, и ономе што је уопште познато, али се о томе ћутало, да устаници нису били баш само комунисти, да устаници нису били партизани итд. Ђукановићев залет ка разбијању државне заједнице са Србијом, створио је фаму да су та два 13. јула, једна те иста, и да је то Дан државности, што је било бесмислено, ако је држава обновљена 12. јула, зашто је онда дошло до 13. јула? Већ годинама је отворен простор да свако тумачи 13. јул како хоће.

Да ли су управо оне политичке партије (ДПС и сателити) које данас на сва звона „бране“ тековине 13. јула од, како тврде, ревизиониста, највише обесмислили овај датум, ако се узме у обзир њихова суверенистичка позадина?

Да. Током последње деценије XX века, и на прелому два века на даље, изграђена је једна нова идеологија: дукљанско-монтенегринска, која се увелико разликовала чак и од комунистичког сепаратизма. Она је суштински била на становишту 12. јула, тј. Петровданског Сабора. Тако је Црна Гора за неких шездесетак година оптрчала празан круг, и дошла у гротескну фазу, да се под плаштом 13. јула заправо слави 12. јул. Ту је незаобилазни тренд квалификовања свих них који на то указују епитетом тзв. „ревизиониста“, оних који величају „доказане ратне злочинце и издајнике“, „пресуђене издајнике“ и сл.

Сматрате ли да се данас 13. јул највише посматра кроз призму устанка из 1941. године, а да је скрајнут онај из 1878, који је означавао коначно ослобођење Црне Горе од вишевековног ропства?

Рекао сам већ, 13. јул 1878. и 13. јул 1941. нису исто. Црна Гора није коначно ослобођена 13. јула 1878. године. То је био само међукорак. Ослобођени су и присаједињени Црној Гори нпр. Подгорица, Никшић, Бар, Улцињ итд., али нису Пљевља, Бијело Поље, Беране…..Други 13. јул је потпуно невезан са првим. У првом се ратовало са Турском. У првом 13. јулу нема црногорске нације и црногорског језика. У првом 13. јулу Црна Гора ратује заједно са братском Србијом, а 12. јула се констатује да је Црну Гору 1918. године окупирала Србија. У име новотумачења другог 13. јула тврди се да је то отклоњено тада. Да је то био устанак народа Црне Горе не само против италијанске, него и српске окупације диктоване Подгоричком Скупштином.

Како доживљавате изјаву председника Црне Горе Јакова Милатовића да „Тринаестојулска награда мора бити одраз вредности антифашизма, грађанског друштва и демократије. За све нас који волимо Црну Гору Тринаестојулска награда носи дубоку симболику. Вредноти на којима градимо савремену Црну Гору почивају на темељима антифашизма, грађанског друштва и демократије и са њима трасирамо пут ка пуноправном чланству у Европској унији и друштву развијених европских демократија. Зато све државне награде, а нарочио Тринаестојулска награда, морају бити одраз тих вредности“?

Ту су две компоненте објашњења. Прва је политичка, и односи се на то како се Милатовић ниоткуда и ничега појавио на политичкој сцени Црне Горе, и како су уопште Срби Црне Горе дошли у ситуацију да гласају за њега?! Посебно је питање зашто Срби нису хтели да гласају за свог кандидата, него су се између Милатовића и тог кандидата одлучили да гласају за Милатовића. Да се разумемо, не припадам Србима који сада масовно преко друштвених мрежа и приватно тврде „рука ми се осушила што сам гласао за њега“. Наравно, својим знањем и квалификацијом историчара нисам ни типични ни атипични гласач, и нисам излазио на те изборе, знајући одмах да се ради о подвали.

Друга компонента објашњења је да је Црна Гора сада и поред осталог са Милатовићем тотални антипод оне Црне Горе 13. јула 1941. године. Тада се устајало против окупатора, да се помогне братској Русији, а против тзв. Новог европског поретка. Устајало се јер се није пристало на раздвајање са братском Србијом. Устајало се јер се није пристајало да делови Црне Горе буду у Великој Албанији. Сада нам је Србија главни непријатељ. Председник је припадник нације коју су створили комунисти устаници својом коначном победом 1945. године. Хрватска нас јавно понижава као државу и нацију. Ко нас је питао хоћемо ли у НАТО? Прошетајте Улцињом. Колико ту има присутноти Црне Горе и њених застава? Шта је данас антифашизам, кад 99% оних који баратају са тим термином елементарно не знају шта је фашизам, па ни председник Милатовић, и када је настао, која је разлика између фашизма и нацизма итд.?

Ало.рс

Бонус видео