Крит на ивици! Да ли мигрантска криза отвара Турској врата геополитичке победе?

Док се хиљаде миграната сливају на јужне обале Крита, претварајући острво у тачку кључне хуманитарне и безбедносне нестабилности, наизглед локална криза све више поприма обрисе стратешке у корист Турске, која већ годинама настоји да помери равнотежу у источном Медитерану.

Према последњим подацима, од почетка године на Крит је из правца Либије пристигло скоро десет хиљада људи, са дневним приливом који у просеку износи хиљаду миграната, а само током једног викенда тај број премашио је две хиљаде. Сцене из привремено импровизованих прихватних центара, постављених у спортским халама, складиштима и лучким просторима, све више личе на катастрофу, дуги редови испод ужареног неба, одузимање мобилних телефона ради прегледа торби и људи који падају од исцрпљености више нису изузетак већ правило.

Грчка влада, притиснута и изнутра и споља, одговара оштрим мерама које укључују суспензију пријема захтева за азил за све морске доласке из Северне Африке, изградњу затворених центара за задржавање, омогућавање моменталне депортације без административне регистрације и интензивно поморско патролирање у циљу пресретања чамаца пре уласка у територијалне воде. Међутим, упркос хитним мерама и бирократским „решењима“, напетост на Криту расте, и на улици и у институцијама. Локални званичници, као и све већи број грађана, упозоравају да је ситуација неодржива, туризам угрожен, а безбедносна структура све ближа тачки пуцања.

У таквој атмосфери, више се не може игнорисати питање које, упркос својој географској и правној формалности, све чешће избија у први план: да ли ће мигрантска криза, коју Атина све теже контролише, довести до слабљења њене позиције у стратешком спору са Анкаром, и тиме Турској омогућити да дипломатски капитализује дугогодишње напоре да се питање Крита и његове улоге у одређивању ексклузивне економске зоне (ЕЕЗ) преобликује у складу са њеним интересима? Иако Турска формално не доводи у питање грчки суверенитет над самим острвом, она последњих година све гласније заступа тезу да Грчка, ослањајући се на острва као што је Крит, неоправдано шири своју ЕЕЗ и тиме блокира приступ Турске отвореним морима и ресурсима.

Уколико Крит, услед унутрашње дестабилизације, изгуби на капацитету да у пуном смислу представља симбол грчке суверене контроле у источном Медитерану, простор за турску дипломатску и стратешку офанзиву би се несумњиво проширио. У таквој клими, у којој једна чланица ЕУ апелује на хитну интервенцију Брисела, док се друга, Турска, позиционира као фактор стабилности (или нестабилности, у зависности од тумачења), свака нова криза не представља само изазов већ и прилику.

Сама чињеница да се на Криту отворено поставља питање капацитета државе да обезбеди основни јавни ред и одржи туристичку сезону довољно је алармантна, али ако томе додамо и унутрашњи отпор, растуће незадовољство и пад поверења у институције, онда постаје јасно да грчка позиција у ширем геополитичком спору није више тако чврста како је некада изгледала. А ако ускоро не уследи подршка Брисела, било у форми ресурса, било у виду политичке подршке, све је извесније да ће Атина морати да прави компромисе не само у мигрантској политици, већ и у ширим стратешким и територијалним питањима.

Јер у игри у којој више није довољно бити у праву, већ моћи издржати притисак времена, институција и спољних фактора, Турска делује као актер који стрпљиво чека свој тренутак, а Крит, уместо упоришта грчке контроле, све више личи на карту коју ће други покушати да одиграју у своју корист.

Милутин Недељковић / Васељенска