Скандал у Високом савету судства: Делибашић изјавама притиска Агенцију за спречавање корупције да заштити своју колегиницу!
Изјава председнице Високог савета судства, Зоране Делибашић, којом је унапред својевољно утврдила да „није било сукоба интереса“ у избору судије Петра Бјелогрлића за вршиоца функције председника Основног суда у Ивањици, представља не само прекорачење овлашћења, већ и директно мешање надлежности Агенције за спречавање корупције.
Делибашићева у писаној изјави за прозападни таблоид Н1, не само што је дала коначан суд у предмету који се формално налази у поступку пред Агенцијом за спречавање корупције, будући да је изазвао велику пажњу јавности и реакције и министарства правде, већ је и додала да „очекује да се такви коментари више не износе“.
Став председнице Високог савета судства, не само да је претенциозан, него представља покушај контроле јавне критике, што је у потпуној супротности са демократским принципима за које се наводно залажу.
На њену изјаву реаговао је и адвокат Владимир Ђукановић, који је на свом телеграм каналу написао не зна одакле госпођи Делибашић идеја да доноси одлуке пре него што о њима одлуче надлежне институције:
„Да ли је било или није било сукоба интереса током избора Петра Бјелогрлића за вршиоца функције председника Основног суда у Ивањици зато што је његова супруга Снежана Бјелогрлић члан Високог савета судства који о томе гласа, није надлежна да оцењује председница Високог савета судства, Зорана Делибашић. Не знам одакле јој идеја да даје овакве изјаве? О томе одлуку може само да донесе Агенција за спречавање корупције у законом спроведеном поступку. Оваква изјава госпође Делибашић може се сматрати као непримерени утицај на рад Агенције и било би лепо да прекине са оваквим изјавама.“
Оно што јавност до сада зна јесте да је судија Снежана Бјелогрлић, као члан Високог савета судства, имала институционалну моћ и утицај у процесу избора, што је сасвим довољно да се постави озбиљно питање о сукобу интереса.
Такође је посебно проблематично што се Делибашић није позвала ни на ниједну званичну одлуку Савета или Агенције, већ је сопствену оцену представила као коначну истину. Уз то, уместо да обезбеди транспарентност, она шаље поруку да се критике не смеју износити, што је опасан преседан у институцији која би требало да буде симбол правичности и непристрасности.
Агенција за спречавање корупције има јасну законску обавезу да донесе своју одлуку на основу чињеница, а не на основу изјава функционера који би требало да ћуте док поступак траје. Све друго би значило укидање контроле и институционализацију заштите интереса унутар „затвореног круга“.
