Србин не сме да пева, али усташе смеју да кличу: Политичка хистерија због српске песме у Пожеги, а мук на „За дом спремни“

Није проблем што се у Србији певају српске песме, проблем је што Срби то више не смеју да раде без да их прогласе за фашисте, шовинисте и ратне злочинце, чак и онда када су песме које певају настале у време највећих страдања овог народа. У Пожеги, на народном окупљању, у српској држави, уз српску заставу,  српску музику, председник државе се нашао међу својим народом и запевао оно што народ пева. И то је постало државни скандал, јер је запевао као српски председник у српској земљи. 

Душебрижницима који само штанцају саопштења није спорно што се овог месеца у Хрватској окупило пола милиона Хрвата и скандирало Томсону – „за дом спремни“, чувени усташки поклич уз који је страдало преко пола милиона Срба, нити што су том концерту присуствовали највиши хрватски званичници. Није им спорно ни што на трибинама у Сарајеву и у Новом Пазару редовно одјекује „убиј Србина“. Нити чињеница да на Косову и Метохији Срби не смеју да носе свој барјак, да говоре својим језиком, не смеју да обележавају своје празнике.

Посебно није проблематична ни чињеница да Турска активно наоружава сепаратисте и развија мрежу вехабијског покрета од Приштине, преко Рашке и Црне Горе, па све до Сарајева.

Али је спорно ако у српској вароши, у српској земљи, председник српске државе запева „Морем плови једна мала барка“, јер,  наводно, нечија осећања су повређена.

Није, дакле, више ствар у песми. Ствар је у томе што је дозвољено све, свима,  осим да се буде Србин.

Тако смо дошли до апсурда у којем муслимански политичари у Србији, који живе под заштитом закона, буџета и државног апарата ове земље, устају против председника зато што пева песму која је, у контексту фолклора, обичаја и епске традиције, дубоко укорењена у идентитету народа којем председава.

Хусеин Мемић, човек који у фотељи министра седи захваљујући држави коју данас напада, упућује поруке које отворено криминализују све што је српско. Њему је споран стих „Туркиња се пред џамијом клела да је само Србина волела“, а није му спорно што Турска отворено стоји иза свих антисрпских пројеката на Балкану. Тај исти Мемић се није оглашавао на бројне дискриминације над Србима, нити је коментарисао Томсонов концерт, нема проблем са тим да у  Сарајеву разбити главу Србину, више није ствар фолклора већ политике.

Али оно што му  посебно није спорно то је  да зарађује на болесној деци.

Исти тај Хусеин Мемић који данас устаје у име „морала и достојанства“, истовремено стоји иза структуре која преко удружења „Аларм“ наводно помаже деци оболелој од дијабетеса, а у пракси се бави продајом медицинских сензора Libre набављених нелегалним путем, преко посредника, уз потврђене финансијске трансакције и фотографске доказе. Док његови сарадници преговарају и тргују, средства се сливају у приватне џепове, а све то под маском „хуманости“.

• ЕКСКЛУЗИВНО: Коме помаже министар Хусеин Мемић да профитира на рачун ДЕЦЕ ОБОЛЕЛЕ ОД ДИЈАБЕТЕСА?

Тешко је, дакле, одлучити шта је већа срамота, да министар који профитира на болести деце глуми моралног арбитра у друштву, или то што његови истомишљеници покушавају да забране српску епску песму у српској држави.

Да ли ће сутра бити забрањен и Косовски циклус? Да ли ће бити уклоњени стихови о Марку Краљевићу јер су „увредљиви“? Да ли ће неки форум жена, страначка испостава која не реагује на призиве усташтва, одлучивати шта Србија сме да памти?

Слушали смо недавно једног професора који се жали зашто његова деца морају да уче о Светом Сави и Грачаници. А с обзиром да су у Новом Пазару већ променили називе улица које су носили имена српских јунака, а да је српска школа која се некад носила име Светог Саве преименована у „Калиф бин Зајед ал Нахјан“, онда је јасно у ком правцу политика муслимана иде у Србији.

• МУСЛИМАНИ У СЛОВЕНИЈИ ТРАЖЕ У ШКОЛАМА ОБРОКЕ БЕЗ СВИЊЕТИНЕ: Добили одговор да учионице нису ресторани!

Кад  смо дошли до тога да је српска песма говор мржње, онда смо већ дубоко у фази у којој се српском народу не оспорава само историја,  него и право да постоји.

Милутин Недељковић / Васељенска