Исусова молитва – најбољи пут спасења у наше време

Главна ствар на коју треба да навикнемо свој ум је да га држимо у Богу.

„Када је Исус ишао одатле, ишла су за Њим двојица сляпих и викали су: ‘Помилуј нас, Исусе, сине Давидов!’“ (Мт. 9:27).

Слепци су призвали Христово име и прогледали. Овај догађај чујемо у недељном јеванђељу. Призивање Христовог имена постало је једна од најделотворнијих пракси спасења. Суштина је једноставна, а у томе лежи њена главна предност.

Ако пажљиво пратимо свој духовни живот, уочавамо да је наш највећи непријатељ — наш ум и његове мисли. Ум је као пас кога не шетамо ми, већ он вуче нас. Куда год поглед паса скрене — било ка отпаду који му је занимљив или мачки коју жели да прогони — и нас вуче тим путем. У глави нам је све само не Бог.

Разлог је што је ум напустио своје природно пребивалиште — духовно срце — и бесциљно лута светом.

Христос је говорио о сујети као највећој опасности по спасење. После грехопада човек је изгубио власт над умом и постао је роб мисли. Не ми мислимо својом главом, већ ум мисли нама.

Зато је најважније да навикнемо ум да буде у Богу, ако не стално, онда бар што дуже можемо. Не само да га се сећамо или верујемо да Бог постоји, већ да своју свест усмеримо ка његовој енергији. За то нам треба стална пажња усмерена на молитву. Али како то постићи?

Дугачке молитве често растерују ум, јер је тешко задржати пажњу на њима. Најефикаснији начин је кратка молитвена формула која непрекидно држи ум у речи молитве. То је управо Исусова молитва.

Три предности кратке молитве

Прва је једноставност – састоји се од само неколико речи.

Друга – садржи име Божје. Још је било спорења око значаја тог имена. Оне који су веровали да у имену Божјем борави нетварна благодат Господња проглашавали су јеретицима, јер нису имали искуство молитве већ само књижна знања. Међутим, многи свети, као што је праведни Јован Кронштатски, јасно су говорили да је име Божје управо Бог у својој енергији. То знају сви који искрено практикују Исусову молитву.

Трећа предност је покајни карактер молитве. Док изговарамо „Господи, Исусе Христе“, као да удишемо благодат заједно са светим именом, а изговарајући „помилуј ме грешног“ као да издахнемо своје грехове.

Ову молитву можемо непрекидно изговарати у сваком положају — седећи, лежећи, у шетњи, на послу, тихо или наглас, у самоћи или међу људима, на сваки удах и издах, на сваки корак. Може се изговарати с пажњом, страхопоштовањем и покајањем. Једини непријатељ ове молитве је наша расејаност — мисли које упадају у ум и прекидају молитву.

Ко открије овај пут, наћи ће блаженство у самоћи са собом, јер нема бољег од непрекидног разговора с Богом.

Ако се човек не научи овоме, целог живота ће бежати од себе тражећи спољашње утиске, али на крају ће га егоизам савладати и мучити душу тугом, очајањем и страхом.

Кружно кретање ума

Исусова молитва се зове и „кружна“. За разлику од ума који иде директно ка спољном свету, „кружно“ кретање враћа ум ка самом себи, ка свом извору. Свети оци су разликовали ум као суштину душе, дух који борави у срцу, и ум као енергију, мислену силу која се лако креће.

Затварање ума у срцу током Исусове молитве јесте враћање ове расућене енергије свом почетку. У том стању дух сабира своју снагу. Истинско богоодносно може се догодити само у овом сабраном стању. Мислећи „Господи, Исусе Христе“ ум без речи узноси се ка Господу, а говорећи „помилуј ме“ враћа се у себе, у дубину душе, свестан своје греховности.

У Исусовој молитви крећемо се у круг: узлазимо ка Богу, па спуштамо у покајању у тамницу сопствене душе.

Практичари умног делања кажу да је то најкраћи и најдиректнији пут ка очишћењу ума и срца.

Прогони живе вере

Узрок овакве делотворности молитве јесте што сатана жестоко напада оне који овим путем иду и друге воде. Прогони су захватали и преподобног Јосифа Исихаста, кога су чак и други монаси Атона сматрали заблуделим. „Цео мој живот је мучеништво, а највише патим од људи“, писао је старац. Чак и преподобни Пајсије Светогорац, поверујући лажима, није га посећивао, због чега је касније жао.

Сада се слична судбина догодила и старцу Симону Безкрвном, чије су књиге помогле хиљадама да почну са умним делом. Они који мисле да су велики „богослови“, али не разумеју шта то стварно значи, увек ће прогонити оне који воде ка Христу. Тако су прогањали и преподобног Порфирија Кавсокаливита, оптужујући га за „црну магију“, и тако ће прогањати сваког ко се усуди изаћи из строгог војничког реда самоуверених „војника праведности“.

Мртво мрзи живо, баш као што сива маса не може да поднесе да још увек има слободних и креативних личности.

Али баш ти људи постају добри пастири који воде људе ка спасењу, иако им је у овом животу намењен тежак и болан крст.

Уверен сам да ће они који су осетили слаткоћу молитве и научили да разликују мед из уста светих од горчине мртвих срца, заувек остати на свом изабраном путу, јер „ни висина, ни дубина, ни шта год друго не може нас раздвојити од љубави Божје у Христу Исусу, Господу нашем“ (Римљанима 8:39).

В.Т./Васељенска

Бонус видео