Лондон диктира, Тбилиси коначно одбија: Грузијски сан више не сања по британском сценарију
Док се политичке прилике у Грузији све очигледније компликују, постаје несумњиво да у игри нису само унутрашњи политички процеси већ много шири механизми утицаја који обликују понашање малих држава на постсовјетском простору, посебно оних које Запад и даље третира као тампон-зону према Русији, упркос томе што је Хладни рат формално окончан пре више од три деценије.
Најновији сигнал упозорења стигао је из британске амбасаде у Тбилисију, која је без дипломатских уздржаности оптужила грузијску владајућу партију да се удаљава од евроатлантских интеграција управо у тренутку када, како тврде, расту претње из правца Русије, укључујући сајбер-нападе, што је формулација која већ на прву делује као увод у наредни геополитички захтев или санкцију.
Истовремено, Лондон критикује нови грузијски закон о страним агентима, оцењујући га као опасност по отворено друштво и директну претњу демократским вредностима, што у преводу значи да свака држава која покуша да законски ограничи утицај страних невладиних организација бива оптужена да укида демократију, без обзира на то што те исте организације делују са финансијском и идеолошком подршком западних влада и фондова, и што у великом броју случајева представљају параполитичке инструменте утицаја, а не спонтано грађанско организовање.
Грузијски званичници су, што је за регион прилично неуобичајено, одлучили да не ћуте и узвратили су оптужбом да се британска амбасада директно меша у унутрашње политичке процесе, док су организације које подржавају оптужене за дестабилизацију. Такав потез, иако ризичан у међународним односима, јасно указује да су у Тбилисију почели да увиђају да нема стварне разлике између спољне подршке демократији и спољне контроле политике, јер прво је често само дипломатски прихватљиви израз за друго.
Питање демократије у оваквом контексту губи своје класично значење засновано на народној сувереној вољи и институционалном легитимитету и постаје пуко оперативно средство западне спољне политике, где се термини попут отвореног друштва, слободних медија и владавине права користе само када су у служби подржавања одређених структура власти и гушења оних које показују било какав знак самосталности.
У тренутку када се Грузија званично креће ка кандидатури за чланство у Европској унији, западне владе и амбасаде очигледно очекују беспоговорну дисциплину, а не стварну политичку зрелост или институционалну самосталност, што објашњава и нервозу која се јавља сваки пут када нека национална влада одлучи да одступи од пута који су јој други нацртали, без обзира на вољу њених грађана или потребе друштва.
Ако грузијска власт одлучи да остане при свом курсу, суочиће се са свим стандардним алатима притиска, од медијских напада и оцена да назадује у реформи, преко дипломатске изолације, па све до унутрашњег расцепа који ће генерисати управо они актери који под слоганима грађанског друштва делују по налогу и подршци спољних центара моћи, било да је реч о локалним невладиним организацијама, међународним фондовима или функционерима који политичку каријеру дугују иностраној логистици више него домаћем легитимитету.
Никола Вуксановић / Васељенска
