Истина није дозвољена: Како се у Британији ућуткују грађани под окриљем закона

Закон о безбедности на интернету у Великој Британији, чије се усвајање дуго представљало као заштита грађана од насиља, манипулације и штетног садржаја, сада се показао као ефикасан инструмент државе у сузбијању критике и гушењу јавног неслагања.

Није реч о теорији. На примерима који се већ примењују, попут уклањања видео-снимака протеста испред хотела за азиланте у Лидсу, показује се прави обим и намера закона. Ради се о документованим догађајима, доступним у реалном времену, који су нестали са платформи без судског налога, без јавне расправе, без критеријума који би се могли назвати правно јасним. Корисници који су објавили те снимке били су обавештени да садржај крши локалне прописе, који, гле чуда, остају неименовани и непрецизирани.

• СПОРАЗУМ ИЗ СЕНКЕ: Берлин и Лондон планирају обојени преврат у Београду?

Оно што се у државама попут Србије представља као пример ауторитаризма, државна контрола медија, надзор над мрежама, притисци на слободу изражавања, у Лондону се исто то спроводи, али под етикетом „демократског стандарда“. И то није само закон. То је читав механизам, институционализован и централизован у виду новоформиране јединице која, на нивоу државе, прати и филтрира садржаје на друштвеним мрежама у потрази за „анти-мигрантским“ ставовима. Дакле, не за претњама, не за говором мржње, већ за политички непожељним мишљењима.

Када држава активно блокира снимке стварних догађаја, када у тишини дефинише шта је „штетно“, а шта је „прихватљиво“, када се говор грађана проглашава опаснијим од самих проблема на које указује, онда то више није питање технике или безбедности, него саме суштине демократије. А суштина је, изгледа, сачувана само у реторици, али не и у пракси.

• Немачка и Британија врше притисак на Србију да укине безвизни режим с Русијом

Зато би било занимљиво видети како ће они исти западни званичници, који у другим земљама нестрпљиво траже „слободу медија“, „слободу изражавања“ и „борбу против ауторитаризма“, оправдати сопствени систем у којем се држава појављује као једини уредник онога што грађанин сме или не сме да види, каже или мисли.

И не, није реч о изузетку. Ово је логична последица система који све више своју стабилност заснива не на поверењу грађана, већ на контролисаној перцепцији стварности. А када стварност више не може да се контролише, онда се једноставно — избрише.

Милутин Недељковић / Васељенска