Турска обавештајна служба у офанзиви: Балкан као тихо бојиште, озбиљно гради мрежу сарадника
МИТ
Док се већина држављана Турске током лета враћа у завичај са намером да посети родбину, обиђе гробове предака или се једноставно одмори од суровог темпа живота у Западној Европи, турска Национална обавештајна организација, МИТ, види управо у тим путовањима златну прилику за своје дугорочне, систематски планиране и изузетно прецизне активности регрутовања доушника.
Оно што западним службама служи као упозоравајући сигнал већ годинама, на Балкану се, по већ устаљеном обрасцу, толерише под велом братских односа, историјске повезаности и заједничке вере, што МИТ-у даје савршено окружење за шпијунску експанзију какву ниједна друга земља не спроводи тако отворено и некажњено.
Посебна мета ових активности, како указују безбедносне процене, нису само велике метрополе у западноевропским државама где се налази знатна турска дијаспора, већ и српске земље на Балкану, пре свега Босна и Херцеговина, простор Косова и Метохије и Рашка област, где је присуство турских фондација, културних института и верских канала већ дуго успостављено као инфраструктура меке моћи, али сада служи као прикриће за деловање једне агресивне, централизоване и дубоко идеолошки мотивисане обавештајне структуре.
Оно што MIT данас ради није класична шпијунажа у традиционалном смислу речи. Ради се о методу који обједињује мрежу „добровољних“ сарадника из редова дијаспоре, институционални утицај кроз верске и образовне структуре, и психолошки притисак на појединце који су у позицији да обезбеде информације од интереса. Најчешће мете ове операције нису екстремисти или криминалци, већ интегрисани, образовани појединци– професори, имами, инжењери, јавни службеници – који, управо због своје позиције у домаћим институцијама, представљају идеалан објекат за утицај и контролу.
Према сведочењима и безбедносним извештајима, МИТ-ови агенти делују све чешће отворено ангажују, врбују или застрашују људе на аеродромима у Сарајеву, Приштини и Београду, али и у кафићима Новог Пазара, на предавањима у Тузли или током верских окупљања у Призрену. Сарадња се подстиче обећањима о финансијској подршци, пословним везама у Турској, па и политичкој заштити, док се одбијање санкционише на различите начине – од административних проблема при уласку у Турску, до озбиљнијих облика притиска на породицу, посао или репутацију.
Оно што у свему томе највише забрињава није само метод, већ контекст. МИТ-ове активности се не одвијају изоловано, већ у синхронизацији са турским културним институтима, невладиним организацијама, исламским образовним центрима, као и са званичним изјавама турског председника и других званичника који све чешће помињу „историјску одговорност“ Турске за муслиманске народе Балкана. Таква реторика, у комбинацији са активном безбедносном и информативном инфраструктуром, подсећа на облик неоосманске политике која свој најсуптилнији, али и најопаснији облик добија управо на терену.
Они који одбију сарадњу, или чак покажу резерву, излажу се ризику који укључује све од уцена и забране путовања, до привођења по повратку у Турску, или чак откривања приватних информација које МИТ већ унапред поседује. У срединама као што су Нови Пазар, Призрен или Сарајево, где је турски утицај вековима укорењен, ове методе пролазе готово неприметно, док се локалне власти или оглушују, или их чак дочекују као допринос “јачању веза”.
Управо зато је питање страних обавештајних активности на Балкану више него безбедносна тема – то је суштинско питање суверенитета, политичке зрелости и институционалне одговорности земаља које се налазе у директном фокусу турског интереса. Док је Ердоганова Турска подигла глобални апарат за надзор над сопственим грађанима у расејању, користећи њихове емоционалне и економске везе као средство контроле, земље домаћини не смеју више да се задовољавају политичком учтивошћу. Не сме се дозволити да се братска реторика користи као покриће за подривање стабилности и правне државе.
Никола Вуксановић / Васељенска
