Хрватска опсесија Србијом не јењава! Будно пратили Вучићеву конференцију за медије

Хрватски медији, а посебно портал Index.hr, ни тридесет година након рата не пропуштају прилику да Србију претворе у тему дана – било да је повод озбиљан или измишљен. Овог пута, предмет подсмијеха била је сједница Савјета за националну безбједност Србије и изјава предсједника Александра Вучића, поводом хрватске војне параде организоване у част акције „Олуја“.

Наслов типа „Вучић имао хитну сједницу за националну сигурност, цмиздри због мимохода у Загребу“ више говори о редакцијским фрустрацијама у Загребу него о реалним односима у региону. Умјесто било какве озбиљне анализе или осврта на контекст „Олује“ и њених посљедица, хрватски медиј бира подсмијех као метод суочавања с прошлошћу. Треба отворено рећи – срамота је. Срамота је смијати се жртвама. Срамота је марширати у част етничког чишћења. И срамота је што им то до сада нико није јасно и гласно рекао, а поготово не велики борци за демократију у ЕУ.

Хрватска, три деценије након највећег етничког чишћења на тлу бивше Југославије, не показује ни зрно зрелости или одговорности. Док Србија обиљежава трагедију у тишини и достојанству, хрватски политички и медијски естаблишмент маршира у част прогонитеља. Умјесто да се суоче с чињеницама – о преко 250.000 протјераних, хиљадама убијених и несталих, уништеним селима и сабласним гробљима – у Загребу се његује цинични тријумфализам и антисрпска хистерија.

Хрвати, изгледа, прије подне мрзе себе, поподне све друге, а све вријеме – Србију. Та дубока фрустрација прераста у дневну потребу за провокацијом: од Томпсонових концерата, преко демонтаже српских надгробних споменика зато што су исписани ћирилицом, до државне параде у славу етничког чишћења. И онда, на све то, исмијавање сваког ко се усуди рећи да је „Олуја“ злочин. Све то говори више о Загребу него о Београду.

Србија, за разлику од оних који своју снагу доказују санкционисањем мртвих и њихових надгробних плоча, као и парадирањем пред духовима прошлости, показује зрелост, институционалну одговорност и политичку храброст.

Историја се не може прекројити подмуклим насловима, нити сакрити иза фанфара. Србија не „цмиздри“. Србија памти. А памћење, за разлику од мржње, има моћ да постане темељ за правду, не за освету.

Можда би било добро да хрватски медији, ако већ не желе да се поклоне жртвама, барем застану у тишини 15. септембра – на Дан српског јединства, слободе и националне заставе – и виде како изгледа достојанствено државно обиљежавање. Без мржње. Без тријумфализма. Без гажења по костима.

Србија не одговара провокацијом на провокацију, већ истином на лаж, миром на хистерију. И у томе је њена снага. Али то не значи да ће више ћутати. Доста је било.

ИН4С

Бонус видео